„Daj neki dinar“ – deca koja moraju da prose

Broj dece koja se bave prosjačenjem svake godine se povećava, kaže za Dojče vele Milica Đorđević iz Centra za integraciju mladih iz Beograda. „Trudimo se da reagujemo na sve intervencije, da obezbedimo deci dnevne boravke, svratišta u kojima mogu da se okupaju. Deca koja prose mogu da dođu kada god je njima to potrebno, mogu da dobiju zdravstvenu negu i brigu kao i podršku pri upisu u škole, podršku pri vađenju lične dokumentacije“, kaže Đorđevićeva i dodaje:

„Na teritoriji republike Srbije trenutno se uz pomoć norveške organizacije realizuje regionalno istraživanje koje ima za cilj da se utvrdi obim i pojava prosjačenja među decom. Terenski deo je završen, rezultati će biti prezentovani u specijalnom izveštaju institucije ombudsmana u Beogradu. Tada ćemo znati više o tome na koji način institucije međusobno sarađuju, gde su propusti i kako podrška deci može da se unapredi.“

Deci je mesto u školama

Prema podacima kojima raspolaže Centar za integraciju mladih, u glavnom gradu se oko hiljadu dece nalazi na ulicama. Razlozi su siromaštvo u porodicama iz kojih dolaze. „Neretko su deca primorana da prose, i da donesu određenu količinu svojim roditeljima. Dramatično je što ta deca nisu upisana u škole i nemaju zdravstvene knjižice niti drugu dokumentaciju. Kao takva, odrastaju u jednom neprijateljskom okruženju, što vodi tome da se isto ponašaju prema svojoj deci kada odrastu“, navodi Milica Đorđević.

Zdravko Kovač, generalni sekretar granskog sindikata prosvetnih radnika Nezavisnost, učestvovao je na međunarodnim konferencijama o sprečavanju dečije eksploatacije i rada. „Deci je prvenstveno mesto u školama, a ne na ulicama, bez obzira da li se radi o prosjačenju ili nekom drugom obliku dečijeg rada. Sindikat smatra da društvo mora uložiti određena sredstva da zaposli roditelje i da oni budu izvor finansija. Jer je, uglavnom, ovaj razlog naveden kao alibi za eksploatisanje dece i teranje na prosjačenje.“

Sistemska podrška

Neophodno je da se gradovi organizuju, da budu prisutniji u neformalnim naseljima, koja uglavnom prave oni koji dolaze iz drugih gradova, manjih mesta u Srbiji. Tu su i raseljena lica sa Kosova ili izbeglice iz Bosne i Hercegovine – to su ljudi koji trenutno žive u Beogradu, Novom Sadu, Nišu... Oni nisu dobili adekvatnu sistemsku podršku od države, neki od njih bave se prosjačenjem. Ramiza ima 38 godina, i troje dece.

„Prose i deca sa mnom, neko da dinar, neko pet, neko dvadeset... Zahvalna sam narodu što pomognu meni i mojoj deci. Živimo od ovoga, godinu dana radimo na ulici deca i ja. Moram da prosim, ako odem da kradem, završiću u zatvoru kao moj muž. Tri-četiri puta sam platila kaznu jer prosim. To je zabranjeno. Živimo u nadi da će biti bolje, teško je“, priča Ramiza.

Država nastoji da zaštiti decu, ali često je reč o kratkotrajnom sklanjanju dece sa ulice u prihvatilišta. Nedostatak dobre zakonske regulative je jedan od razloga što su deca u Srbiji uključena u prosjačenje, krađe, prostituciju, prodaja narkotika i težak fizički.

Autorka: Maja Radu
Odg. urednik: Nemanja Rujević