Deca žele srećan kraj

Kirsten Boi je bila profesor u gimnaziju. Književnica je postala iz nužde. Nakon što je sa svojim mužem usvojila dvoje dece, odlučila je da se posveti njihovom vaspitanju. Već je kao dete i kasnije tinejdzer rado pisala, ali je od pisanja tada odustal. Studije literature su je obeshrabrile.

„ Tada sam mislila, ja to ne umem i bolje je da se toga manem. Sve dok nisam napustila posao profesora i pocela da trazim alternativno resenje. Pomislila sam da bih mogla da pisem trivijalne romane. To sam sebi mogla jos da dozvolim.“

No, do toga nije došlo. Usvojena deca bila su inspiracija za njenu prvu knjigu “Paule je srecna rucica“- Prica o tamnoputom usvojenom detetu.

“ Cudno iskustvo. Sediš I odjednom ti naviru rečenice. Napisala sam tri poglavlja i poslala izdavacu.”

Odgovor je došao munjevitom brzinom. Danas ova knjizevnica vazi za jednu od najčitanijih dečijih pisaca. Ona piše bez preteranog moralisanja o svakodnevici i želji za roditeljstvom. Pre knjige „ Paule je srećna ručica“ tema usvajanja dece bila je zanemarena. Njena knjiga probudila je interesovanje ne samo Nemacke publike. Prevedena je na više jezika.

Kirsten Boi je napisala oko 80 knjiga. Najnovi roman „Alhambra“ govori o mladicu koji se vraća u 1492 godinu.

„ Kakvu predstavu neko može da ima o čoveku koji je za 20 godina napisao 80 knjiga. To mora da je neko ko nije ziveo, vec samo sedeo za radnim stolom. Ali to nije bio slučaj sa mnom.“

Kirsten Boi piše o deci koja su usamljena, koja žele da imaju kućnog ljubimca ili mobilni telefon. Ali i o problemima dece, o vilama i princezama. Spektar tema je širok i uvek prilagođen interesovanjima dece i omladine. Važno je, ističe ona, setiti se sopstvenog detinstva. Nije neophodno živeti sa decom da bi se za decu pisalo.