Decenija od masakra u gimnaziji u Erfurtu

Lica dece puna straha i panike, naoružani pripadnici policije, lekari, uspaničeni roditelji – tu su bile slike koje su pre točno deset godina obišle svet. Masakr koji se dogodio u gimnaziji „Gutenberg“, u nemačkom gradiću Erfurtu, odneo je živote 16 ljudi: 12 učitelja, jedne sekretarice, dvoje učenika i jednog policajca. Počinilac, 19-godišnji učenik, izvršio je na kraju samoubistvo.

Neki su i danas u terapiji

Psihičke posledice preživeli osećaju i dan-danas, deceniju nakon tog stravičnog čina. „Kod većine su se simptomi traume pojavili mnogo kasnije. U početku većina oseća ili samo strah ili ne oseća ništa. Treba da prođe određeno vreme dok ne shvatimo šta se zapravo dogodilo i šta smo zapravo doživeli“, kaže psihoterapeutkinja Alina Vilms. Preživeli učenici gimnazije „Gutenberg“, njih oko 700, godinu dana nakon napada nalazili su se u terapiji, a njima četvoro i danas treba pomoć terapeuta. Kod njih posledice PTBS-a, posttraumatskog poremećaja, nisu u potpunosti uklonjene sve do danas.

Pa ipak, deset godina kasnije, zgrada gimnazije u Erfurtu ponovno je puna života i u njoj se nastava odvija kao i u bilo kojoj drugoj školi. U početku su mnogi, pre svega sami učitelji, učenici i njihovi roditelji, polazili od toga da će mesto zločina zauvek ostati zatvoreno. „Ali, onda smo ipak odlučili da bi bilo bolje da pokažemo da smo mi ti koji odlučujemo šta i kako dalje, da nas takav jedan čin, ma koliko strašan bio, ne može oterati. Samo dva dana nakon napada, roditelji i školska uprava su zaključili da naša škola mora i dalje da ostane naša škola“, kaže direktorka gimnazije Kristijane Alt. Uprkos tome, neki ipak nikada nisu hteli da se vrate; kako učenici tako ni nastavnici. Onima koji su ostali, kaže Alt, upravo je osećaj zajedništva pomogao da prođu kroz najteži period.

Svake godine, na dan obeležavanja tog tragičnog događaja, u školu se vraćaju mnogi preživeli, iako su je, zapravo, već odavno napustili. Kako kaže Kristijane Alt, neki šalju pisma i razglednice, a ima i onih koji zovu telefonom. „Svi imamo ista sećanja. Slike od pre deset godina, nažalost, nikada nećemo moći da izbrišemo. One će nas pratiti najverovatnije do kraja“, kaže direktorka gimnazije.

Na novi zakon još uvek se čeka

Iako se od tada u nemačkim školama kao i u dečijim vrtićima mnogo toga promenilo, situacija po pitanju bezbednosti još nije onakva kakva bi trebalo da bude. U većini škola su, na primer, na vratima učionica ugrađene dodatne brave i to sa unutrašnje strane kako bi učenici i nastavnici, u slučaju napada, mogli da se zabarikadiraju. Ali, još uvek nema dovoljno razglasnih i alarmnih uređaja, a nedostaju i konkretni planovi spasavanja u slučaju najgoreg.

Ono što mnoge roditelje naročito ljuti jeste i činjenica da predlog izmena zakona po pitanju dobijanja dozvola za nabavljanje i nošenje oružja, još uvek nije usvojen. Još uvek je moguće da se vatreno oružje koje neko koristi u sportske svrhe, drži u kući.

Autorka: Željka Telišman (dpa)
Odgovorni urednik: Ivan Đerković