Demobilizacija dece-vojnika
20. novembar 2007.
Članovi duvačkog orkestra koji marširaju ulicama Monrovije u dobrom su raspoloženju. A još nedavno su ti momci stari između 14 i 18 godina umesto instrumenata držali puške u rukama. To su bivša deca-vojnici koji su sada deo projekta ponovne integracije u društvo. Projekat vodi katolička organizacija «Don Bosko». Momci se nadaju boljoj budućnosti, budućnosti bez nasilja kakvo su doživeli ali i primenili na drugima.
Iste takve nade gaji i druga grupa mladih, koja se nalazi u domu za nezbrinutu decu u Bomi Hilsu. Ova deca-vojnici ne žele da otkriju svoja prava imena – iz straha od osvete. Jedan od njih se nazvao Džon: ima 17 godina i pripoveda kako ga je jedna pobunjenička grupa prisilno regrutovala, odvojivši ga silom od porodice, i podvrgla surovoj obuci. Učio je da rukuje palicom, a kasnije i vatrenim oružjem. Tvrdi da nikada nije pucao na ljude.
«Drugi momci su koristili oružje. Ja sam pušku koristio samo da preplašim ljude, ne i da pucam, ali da se zaštitim».
I ostali nerado govore o tome šta su učinili drugim ljudima. Džon je kasnije ipak priznao da je prepadao i starce, te da se posle toga uvek osećao loše, naročito kada je prolazilo dejstvo droga koje su mu davali.
«Sam sam se sebe plašio zbog toga što sam činio. Nikada to više neću raditi – nositi oružje, pušiti, zlostavljati druge. Nikada više».
Majkl je u Bomi Hilsu naučio da rukuje računarom.
«Oružje ne valja. Ono može da uništi čoveka. Računar može da ti pomogne da razviješ svoju zemlju. Želeo bih da postanem računarski analitičar jednog dana, kako bih mogao da pomognem samom sebi i mojoj porodici».
O ovoj deci stara se Kristofer, koji je za njih već organizovao radne i sportske aktivnosti.
«Nije sve teklo bez problema. Ali razgovarali smo sa decom, primenili psihosocijalne metode. Da bi naučila da život koji su ranije vodila nije bio dobar. Često im kažem da je olovka bolja od oružja. Kao i da su ih njihovi komandanti, gospodari rata, izrabljivali. Deca su shvatila poruku: bili smo zlostavljani i moramo se promeniti. Jedina mogućnost da se ova deca pripreme za budućnost jeste da poštuju školska pravila i da svoju prošlost ostave za sobom. Mislim da im to polazi za rukom. Još nismo imali velike probleme – najveći je bio kada je jedno dete u školu donelo nož. Ovde niko nije ukrao ni igračku – takvih problema nema».
Mnoga deca-bivši vojnici u Liberiji, međutim, nemaju ovakve mogućnosti. Mnogo mališana je učestovalo u programu Ujedinjenih nacija za demobilizaciju, koji traje samo par nedelja. Posle toga su bila opet na ulici – bez obrazovanja, posla i perspektive.