Demokratija nije cilj nego sredstvo?

Jasnom većinom od 58 odsto glasova, islamsko-konzervativni tabor premijera Redžepa Tajipa Erdogana promenio je paragraf 26. turskog ustava. Tako je veliki deo ustava koji su doneli pučisti 1982. godine – zastareo.

Iz Berlina i Evropske unije stigle su obavezne čestitke i podrška reformama. Zaista se mora pozdraviti jačanje građanskih prava u odnosu na državu i smanjenje ovlašćenja vojske, koja je – što direktno, što indirektno – intervenisala četiri puta, stavljajući tako četiri puta i demokratiju van snage. I vojno pravosuđe je sada podređeno civilnoj kontroli.

I pored toga, određene rezerve opozicije i njenih sledbenika u narodu ne mogu tako lako da se prenebregnu. Oni strahuju za nezavisnost Ustavnog suda i drugih visokih institucija pravosuđa. One će, u još većoj meri nego do sada, biti pod uticajem Erdoganove partije AKP. U Ustavnom sudu i Najvišem savetu sudija i državnih tužilaca povećan je broj članova, a parlament je dobio veće mogućnosti da postavlja sudije. To znači da se odnos snaga menja u korist verskog tabora.

Turska na raskrnici

Poslednjih godina, Turska se sve više udaljavala od Izraela kao strateškog partnera u regionu, okrećući se Iranu i drugim islamskim zemljama. Bivši premijer i vođa islamista, Nedžmetin Erbakan, više puta je izjavljivao da demokratija nije cilj, već sredstvo za ostvarenje političkih ciljeva. On je ciljeve stalno video u orijentaciji Turske ka islamskim vrednostima umesto u očuvanju struktura sekularnog sistema, čije temelje je postavio otac nacije, Kemal Ataturk. Usvajanje najnovijih državnih reformi ugrozilo je tako laicističku državu.

Zbog svega toga se neki, ne bez razloga, pribojavaju da se Turska, posle 87 godina, nalazi na raskrsnici. Da li to znači da će preko vere da se pojača identifikacija građana sa državom?

Komentar: Baha Gungor

Odgovorni urednik: Ivan Đerković