Desetogodišnjica železničke nesreće

Ekspresni voz Vilhelm-Konrad Rentgen krenuo je 3. juna 1998. u ranim jutarnjim satima iz Minhena. Njegov cilj bio je Hamburg. Mnogi od putnika su hteli da praznike provedu na severu ili Baltičkom moru. Kada je voz napustio poslednju stanicu, u Hanoveru u njemu je bilo oko 300 putnika. Pri brzini od 200 kilometara na sat u 10.56 minuta putnici u prvom vagonu su čuli snažan prasak. Jedan deo poda se odvojio. Jedan od putnika koji je preživeo nesreću kaže: „Kloparalo je pa sam pomislio da je nešto bilo na šinama. Da je neko izazvao haos jer je nešto bacio na šine, i sada smo na to naleteli. Jako smo se uplašili.“

Ali niko od putnika nije reagovao i povukao ručnu kočnicu. Voz je iskočio iz šina, naleteo na stubove mosta i raspao se. Jedan od vagona se raspao nakon udarca o beton. Jedan od ljudi koji su priskočili da pomognu – seća se… „Kada sam stigao na mesto nesreće čuo sam signalni alarm. Pokušao sam sa još jednim čovekom da oslobodim ženu koja je bila zaglavljena. Pomoć je stigla brzo, vatrogasci, lekari bili su odmah na licu mesta.“

Potraga za preživelima

Oko 2000 pomoćnika je učestvovalo u akciji. Helikopteri su razvozili povređene po bolnicama u severnoj Nemačkoj. Preživeli, članovi porodica i pomoćnici su dobili psihološku pomoć. Rašćišćavanje je trajalo nedelju dana. Ispod olupine voza iskopano je 96 mrtvih, petoro ljudi je podleglo povredama u bolnicama.

Nakon trogodišnje istrage uzroka nesreće optužena su tri inžinjera, za ubistvo iz nehata i nanošenje telesnih povreda. Nakon osmomesečnog procesa i saslušanja 93 svedoka i 16 veštaka iz zemlje i inostranstva, sud je došao do zaključka da teška krivica osumnjičenih nije dokazana. Time je pravna obrada nesreće zaključena. Iako je železnica za svaku žrtvu platila 30.000 eura odštete i preuzela troškove lečenja, članovi porodica i povređeni smatraju da je izostala moralna i lična odgovornost.