Diktat koji je pregazio Grke i Italijane

Frankfurter rundšau o samitu G 20 prenosi: „Najveća privredna sila sveta, najveći skup industrijskih zemalja moli za pomoć zemlje na pragu industrijskog razvoja i zemlje u razvoju. To se još nije desilo. Na samitu u Kanu, zemlje G 20 su se dogovorile da Međunarodnom monetarnom fondu daju više moći, ali i novca – novca koji bi i Evropljani mogli da koriste. Zauzvrat, zemlje na pragu industrijskog razvoja traže uticaj i pravo glasa. Time evro-zona mora da sluša prigovore zemalja koje je ranije samo koristila kao isporučioce sirovina, prodajna tržišta, jeftina proizvodna mesta ili kao egzotične turističke destinacije. Pitanje je kako je došlo do toga?

U principu je odgovor jednostavan: MMF i zemlje na pragu industrijskog razvoja trebalo bi da jače budu uključene u spasavanje evra, zato što je Evropski fond EFSF premali da bi se u hitnom slučaju sve rizične zemlje zaštitile od spekulacija finansijskih tržišta. Bogate zemlje evro-zone nisu spremne na povećanje Fonda EFSF. Zato su pozvali Kinu i druge, ali su još brže počeli da se pribojavaju njihovog rastućeg uticaja. Pri tom je Evropa trebalo da uzme samo jedan primer: Kinu, a posebno ophođenje Pekinga prema SAD.“

Landes cajtung piše: „Opomene i saveti, više se nije moglo očekivati od samita u Kanu. Porez na finansijske transakcije koji zahteva kancelarka Angela Merkel pre svega je išao u prilog izbornoj borbi u SAD, a britanskom premijeru je samo stalo da spasavanja sopstvenog finansijskog centra - Londona. Politika nije nimalo interesovala šta zapravo imaju da kažu ljudi o privatizaciji dobitka i o sve većoj socijalizaciji gubitka.“

Zidvest prese o „Merkoziju“: „Grčki premijer Jorgos Papandreu je na kolenima morao da izdrži tročasovni razgovor sa duetom Merkel-Sarkozi zbog njegove inicijative o referendumu. Sledeći na redu je bio Silvio Berluskoni. Taj inače razmetljivi Italijan, već posle 30 minuta je bio gotov. Bled, uprkos tri sloja šminke, javno je priznao da mu je, zbog loših ocena o smanjenju dugova, hitno neophodna međunarodna pomoć i kontrola. Novi ton se nije svima dopao i to se moglo i očekivati. Kritičari govore o diktatu koji je „pregazio“ Grke i Italijane. Samo se još više niko ne žali na nedostatak vođstva.”

Frankfurter algemajne cajtung o Grčkoj i Italiji: „Papandreu je u Kanu morao da se odluči između prihvatanja paketa pomoći ili isključenja iz evro-zone. I žonglerske umetnosti Berluskonija su završene. Italiju, osnivačkog člana Evropske ekonomske zajednice, treću po veličini ekonomiju evro zone, ubuduće će kontrolisati MMF. Ako Berluskoni ovo poniženje dugo preživi, moraće da mu se dodeli orden: ’politički besmrtan’.

Ali šta je sa suverenošću i demokratijom u zemljama koje će biti stavljene pod kontrolu? Granice njihove suverenosti pokazala su tržišta pogođenih zemalja. Ne može se stalno živeti na maksimumu, a da se pri tom kreditori jednom ne zabrinu za njihov novac. Demokratija ne može takođe da znači prihvatanje ugovornih sporazuma, za koje drugi treba da plate ako ih se ne pridržavamo. Evropska unija jeste savez koji svojim članovima otvara izglede na rast dobrostanja, ali EU nije Udruženje za pružanje blagostanja. Princip realnosti pronašao je svoj put u Evropi.“

Pripremila: Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković