Državna strategija poricanja genocida

Sociološkinja Janja Beč Nojman ocenila je da je poricanje poslednja faza genocida i pojasnila: “Bez državne strukture, institucije, veza..., nije moguće da se desi genocid. Zatim, poricanje genocida je poslednja faza i ono ima državnu strategiju.”

Prema njenim rečima, Srbija je "cementirana ćutanjem" o ratnim zločinima iz devedesetih, zbog čega je, ocenila je Janja Beč Nojman, potencijal za nasilje ekstremno visok, posebno kod mladih ljudi.

Sociolog Mirko Đorđević rekao je da se ne slaže sa teorijom da su za počinjene zločine genocida krive isključivo političke i vojne vođe i dodao da ni delovi naroda koji masovno podržavaju takve zločinačke režime ne mogu da budu nevini: “Lično sam gledao kako narod masovno nosi poklone, kiti tenkove koji odlaze na Vukovar.”

Kolektivna amnezija

Politikolog Pavel Domonji rekao je da se u Srbiji proizvodi kolektivna amnezija: “Ovde je reč o političkoj proizvodnji amnezije. Dakle, o kolektivnom, sistematskom naporu da se neke stvari koje su po našu naciju neprijatne potisnu, marginalizuju ili da se zaborave.”

Janja Beč Nojman je još podsetila da je presuda generalu Vojske Republike Srpske Radislavu Krstiću pred Haškim tribunalom prva presuda za genocid koju je ikada u istoriji donelo međunarodno krivično pravo na tlu Evrope.

Učesnici tribine upozorili su da nacije koje izbegavaju da se suoče sa prošlošću imaju potencijal da tu prošlost ponove.