Državni dug raste – to i nije tako loše

Gustav Horn, šef Instituta za makroekonomiju Fondacije „Hans Bekler“, koja je bliska sindikatima, smatra da taj dug itekako može imati smisla. „Na primer, kada je loša konjunktura, kada se ne investira i kada se ne kupuje. U tom slučaju država može da interveniše i zadužujući se sama investira i troši i tako podstiče konjunkturu“, kaže Horn.

I ekonomski istoričar Verner Abelshauzer sa univerziteta Bilefeld smatra da je opravdan državni dug u cilju podsticanja proizvodnje, pre svega ako se ulaže u infrastrukturu ili obrazovanje. „Samo ukoliko država preuzima tu ulogu investitora u budućnost, trenutno to su ulaganja u obrazovanje, ona ispunjava svoju dužnost“, kaže Abelshauzer.

Da li naši dugovi ostaju budućim generacijama?

Država se zadužuje izdajući državne obveznice sa garantovanom kamatnom stopom i u normalnim okolnostima to je jedan od najsigurnijih vidova ulaganja. Strahovanje koje se često čuje da će današnji dugovi biti teret za buduće generacija obojica ekonomista smatraju neopravdanim.

„Za ekonomiste“, kaže Abelshauzer, „takva retorika je neprihvatljiva. Mi ne možemo opterećenje da prebacimo u budućnost – svaka generacija živi od društvenog proizvoda koji stvara i on se ne može preneti u budućnost“.

I Gustav Horn ne vidi državni dug automatski kao problem. „To je pogrešna predstava. Naravno da će buduće generacije morati da otplaćuju glavnicu i kamate.To je jedna strana. Ali, s druge strane, državne obveznice se nasleđuju, tako da nasleđujemo ne samo dug, nego i imovinu. I od toga koristi imaju buduće generacije“.

Horn, međutim, priznaje da postoji problem raspodele – između onih koji će posedovati obveznice i naplaćivati kamate i onih čiji roditelji nisu mogli da ih kupe, pa ih deci nisu ni ostavili u nasledstvo.

Autori: Klaus Ulrih / Nenad Briski

Odgovorni urednik: Ivan Đerković