Dug put ka zabrani kasetnih bombi

Kasetne bombe spadaju u oružja koja su najopasnija - za civile. Reč je o bombama u čijem se kućištu nalazi mnogo manjih bombi koje se prilikom eksplozije rasprskavaju na velikoj površini tla – od veličine nekoliko fudbalskih terena pa do više stotina hektara. Obično ostane i mnogo neeksplodiranih, koje ugrožavaju – i ubijaju – stanovništvo i trajno uništavaju poljoprivredu čitavih regija. Među žrtvama kasetnih bombi 98 odsto su civili, od toga 27 procenata deca, a 23 odsto mlađi od 18 godina. NATO je na Srbiju 1999. bacio 300.000 kasetnih bombi.

Danas, prema zvaničnim podacima, u Srbiji, bez Kosova, još uvek postoji šest lokacija na kojima ima neeksplodiranih kasetnih bombi. Vlasti u Beogradu su još pre šest godine započele deminiranje zemljišta, a do sada je poginulo i povređeno nekoliko desetina ljudi. Među njima je i pirotehničar Branislav Kapetanović iz Kragujevca, koji je od zaostale kasetne bombe izgubio obe ruke i noge:

„Posle mog povređivanja, našao sam sebe u ovoj akciji da na neki način pomognem da se oslobodimo svih kasetnih bombi. Borim se na svim ovim konferencijama svojim govorima, lobiranjem da dokažem koliko su kasetne bombe opasne po čovečanstvo i po civilno stanovništvo.“

Pritisak svih da se kasetne bombe zabrane

Branislav je u maju prošle godine u Dablinu svedočio kao žrtva kasetnih bombi, nakon čega je i napisan tekst Konvencije o zabrani upotrebe kasetne municije. Pokrenuta je i međunarodna kampanja za zabranu proizvodnje, prodaje i korišćenja kasetne municije. Eva Marija Fišer iz Međunarodne organizacije za zaštitu lica sa invaliditetom poručuje da se tekst Konvencije fokusira isključivo na čoveka i žrtvu:

„Ne radi se o oružju ili o mogućnostima novog naoružanja. Treba imati u vidu pomoć koja je neophodna ljudima i činjenicu da više ne sme da bude novih žrtava.“

Sporazum iz Osla do danas je potpisalo 98 država, 10 država ga je ratifikovalo, među njima i Nemačka. Time se ona obavezala da svoju postojeću kasetnu municiju uništi do 2015. godine, zašta će joj biti neophodno 40 miliona evra. Nemački političari nastojaće da mobilišu sve one države, članice NATO i Evropske unije, koje se još nisu odlučile na ovaj korak. Klaudija Rot iz stranke Zelenih, kaže:

„Moramo na političkom nivou da izvršimo pritisak, ali pritisak ćemo da vršimo i javno, sve dok zemlje članice NATO-a i Unije same ne donesu odluku i kažu: I mi želimo da potpišemo Sporazum i postanemo deo Alijanse.“

Zadovoljni sporazumom, ali…

Organizacija „Hendikep internešnal“ je jedna od najzaslužnijih za to što su u Oslu prošle godine 94 zemlje potpisale međunarodni ugovor kojim su se obavezale na zabranu proizvodnje i korišćenja kasetnih bombi. Zemlje potpisnice tog ugovora su sada u Berlinu razradile dalje detalje tog procesa; one će, između ostalog, sada objaviti i podatke o količini kasetnih bombi kojom još raspolažu, što će omogućiti da se verifikuje i sprovođenje Konvencije. „Hendikep internešnal“ spada u osnivače međunarodne kampanje protiv tog oružja koja je počela 1992. Godine 1997. je za to angažovanje dobila i Nobelovu nagradu za mir. O ratifikaciji ugovora u Berlinu šef nemačkog ogranka „Hendikepa“, Fransoa De Kersmaker, za Dojče vele kaže:

„Humanitarne organizacije su vrlo zadovoljne najnovijim razvojem situacije; mnoge zemlje još nisu potpisale ugovor, ali i pored toga, proizvodnja je u poslednjih deset godina gotovo potpuno obustavljena. Sve vrste kasetne municije koje su do sada uzrokovale humanitarne katastrofe, sada su zabranjene. Nisu, doduše, zabranjeni moderniji sistemi, koji bar na papiru treba da su sigurniji, ali oni još nisu upotrebljeni; ostaje bojazan da nova alternativna oružja otvaraju mogućnost nove humanitarne katastrofe i zato treba da ostanemo vrlo budni.“

U ta nova oružja spada recimo bomba pod nazivom „Smart 155“, koja se proizvodi u Nemačkoj. Njena osnovna konstrukcija podudara se sa klasičnom kasetnom bombom, no tehnički je usavršena tako da je, kako kaže proizvođač, opasnost da stradaju civili gotovo - otklonjena. U Nemačkoj se zabrana ne odnosi na tu vrstu bombi.

Uzdržani optimizam

Proizvođač oružja „Smart 155“ insistira na nazivu bombe sa „sub-municijom“, zbog čega kritičari tvrde da se nazivom zaobilazi pravi problem – opasnost od pogrešno odabranih ciljeva i od neeksplodirane „sub-municije“. Osim toga, nejasno je kako će se postupati u slučaju da velikim saveznicima poput SAD zatrebaju klasične kasetne bombe pa se javi potreba da ih nemačka vojska skladišti ili transportuje. I pored sve toga, Fransoa de Kersmaker je uzdržani optimista:

„Što se tiče zemalja koje nisu potpisale - 80 odsto postojećih bombi su još netaknute - jedno od glavnih nastojanja jeste da se ugovor iz Osla univerzalizuje, da mu pristupi što više zemalja. Postoje nesigurni kandidati, ali i oni koji verovatno nikada neće potpisati. No, trenutno se kasetne bombe ne upotrebljavaju i mi se nadamo da će tako i ostati. U ratu u Južnoj Osetiji su navodno i Rusija i Gruzija upotrebile i kasetne bombe, na šta je reagovala štampa, pa su obe strane požurile da demantuju te vesti – što pokazuje da ne žele da rizikuju gubitak imidža. I to je važno – i to je jedan od rezultata ovakvih inicijativa.“

Marijane Hojvagen, direktorka nemačkog ogranka „Hjuman rajts voča“, pozdravlja razvoj događaja na konferenciji u Berlinu:

„Najpre se mora reći da je veliki uspeh to što je uopšte napisan ugovor o zabrani kasetnih bombi. Već je oko 10 zemalja ratifikovalo taj ugovor; da bi on stupio na snagu potrebno je da ga ratifikuje 30 zemalja. To je dobar početak svetske akcije povlačenja tih bombi iz upotrebe. Veliki korisnici tog oružja, SAD, Rusija i Kina trenutno nisu spremne da se priključe ugovoru, ali do toga još može doći. Konferencija u Berlinu održana je u prvom redu da bi se zemljama – potpisnicama ugovora pomoglo da unište svoje zalihe kasetnih bombi i sprovedu ostale odredbe ugovora.“

Deminiranje na Balkanu ide „puževim korakom“

Oni koji su se obavezali moraju dobro da paze da se konvencija sprovodi. U Nemačkoj firme koje su proizvodile kasetne bombe više to ne rade, prenosi Marijane Hojvagen:

„Nadamo se da će i drugi, posebno veliki korisnici, da se povedu za tim primerom. Korišćenje kasetnih bombi nema nikakvog smisla, jer u oružanim sukobima one pogađaju pre svega civile, a posle toga još decenijama ostaju u zemljištu, tako da je potrebno izdvajati ogromne sume novca za njihovo odstranjivanje. O tome svedoče ostaci kasetnih bombi u Vijetnamu, Laosu i Kambodži, bacanih tamo za vreme rata u Indokini.“

Za čišćenje minskih polja i i kasetnih bombi u zemljama Balkana zaduženi su Centri za deminiranje, a brzina rada većinom zavisi od donacija. Stručnjaci upozoravaju da bi, uprkos razvijenom sistemu deminiranja, dosadašnjim tempom zbog nedostatka novca, taj posao mogao da traje narednih 40 godina.

Autori: Selma Filipović, Berlin / Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković