Dugačka lista psihičkih oboljenja mladih

Kim je imala 15 godina kada je njena majka Ulrike Volf primetila da nešto nije u redu, da njena ćerka ima psihičke probleme. Kim je stalno sama sebi žiletima nanosila povrede, najčešće na rukama. Rane je krila noseći majice dugih rukava, tako da u početku niko ništa nije primećivao, kaže Ulrike: „Kao roditelj, ne znate šta se dešava. Primetiš da ti je dete drugačije od druge dece, ali ne slutiš da se iza toga krije neka bolest. Misliš - ona je jednostavno takva.“

Samopovređivanje kao ventil

Za mnoge mlade je samopovređivanje jedini način da se oslobode duševne napetosti, objašnjava Romuald Bruner, sa Univerzitetske klinike u Hajdelbergu: „Skoro da je u ljudskoj prirodi da ima problem sa poimanjem sopstvene vrednosti, sa negativnim emocijama i nesanicom. Kada ti problemi postani suviše snažni i česti, onda dovode do posledica koje su veoma bolne i opterećuju ličnost.“

Bruner je šef Klinike za dečiju i psihijatriju mladih i rukovodio je istraživanjem pod nazivom SEYLE. U njemu su učestvovali naučnici iz deset evropskih država i Izraela. Studija je obuhvatila istraživanja psihičkih smetnji kod mladih, pri čemu su mladi davali odgovore u punoj anonimnosti. Čak osam procenata devojaka priznalo je da iza sebe imaju bar jedan pokušaj samoubistva.

U Srednjoj Evropi je samoubistvo drugi po broju uzrok smrti kod mladih. Na prvom mestu su saobraćajne nesreće. Profesor Bruner upozorava da je broj samoubistava i samopovređivanja tako dostigao neverovatan nivo.

Fejsbuk, internet i prijatelji

Mnogi mladi realno druženje i socijalne kontakte s ljudima zamenjuju veštačkim svetom interneta. Oni postaju zavisnici od interneta, prijatelje imaju samo na Fjebuku i veruju da je život bez mobilnog telefona nemoguć.

„Paradoks je da internet pruža velike mogućnosti za stupanje u kontakt i da se u tu svrhu i koristi, ali da na kraju on ne može da zameni realne kontakte. Ta grupa mladih je posebno pogođena depresijama, sucidnim idejama i napadima straha, odnosno raznovrsnim psihičkim problemima“, kaže Bruner.

Ima li života bez mobilnog?

U klinici „Somnia“ kod Kelna zato mladim pacijentima na ulazu oduzimaju mobilne telefone. Psihijatar Elej de Gucman se priseća šesnaestogodišnje pacijentkinje koja se jedva odvojila od svog telefona. Dva dana kasnije je sama rekla da je verovala da bez njega neće moći da izdrži ni sat vremena. Tek u klinici mladi postaju svesni svoje zavisnosti od mobilnog telefona i interneta.

Pacijenti te klinike imaju od 12 do 20 godina, što otežava tretman, jer je reč o mladima u pubertetu, kaže Elejn de Gucman: „Današnja omladina se brzo kreće u svom virtualnom svetu, a roditelji imaju problema da drže korak s tim. Mladi u pubertetu s jedne stane počinju da se osamostaljuju, a s druge, u roditeljima i dalje vide uzor. Zato baš tu nastaje problem u komunikaciji i otežava međusobni odnos.“

Naučnici koji su učestvovali u studiji SEYLE razvili su metode ranog prepoznavanja psihičkih smetnji. Oni obučavaju nastavnike u školama da uoče probleme učenika ili da reaguju kada prepoznaju njihove suicidne namere. Osim toga, radi se na tome da sami učenici postanu senzibilniji na svoje, i na probleme drugih. U idealnom slučaju oni mogu i da pomognu jedni drugima. Što se pre počne sa terapijom, to je veća šansa za uspeh.

Autori: Gudrun Hajze / Azer Slanjankić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković