Dva ekonomska pogleda kao dva sveta

Gustav Horn ne okleva ni trenutak. Najvažniji zadatak nove nemačke vlade je rešavanje krize u evrozoni. „Naš izvoz u krizne zemlje se smanjio“, kaže šef Instituta za makroekonomiju i istraživanje konjunkture iz Diseldorfa. „Ako i u budućnosti želimo da dobro živimo od svog izvoza, onda se u tim zemljama mora stabilizovati ekonomija“, dodaje Horn.

Sasvim suprotno misli Mihael Hiter koji smatra da nova nemačka vlada treba manje da se bavi evropskim problemima, a više „unutrašnjim ekonomskim uslovima“. „U poslednje četiri godine koje su bile u znaku krize puno se toga dogodilo i donesene su velike odluke“, kaže Hiter koji vodi Institut nemačke privrede u Kelnu. „Sada se postavlja pitanje kako i u budućnosti osigurati poslovni model Nemačke s njenim industrijskim jezgrom.“

Ideološki jazovi

Horn i Hiter su obojica ekonomisti i naučnici, ali ih ideološki dele svetovi. Hornov institut finansira jedna fondacija bliska sindikatima, dok za Hiterov posao plaćaju udruženja poslodavaca i industrije. „Ali to je cilj, da se 2023. možemo okrenuti i reći: sad je bolje nego pre deset godina, kao što to danas možemo reći“, kaže Hiter koji se zalaže da se uslovi za poslodavce i dalje poboljšavaju.

Njegov kolega Horn, koji je bliskiji sindikatima, s time se ne slaže. Nije saglasan ni sa procenom da se ekonomska situacija poboljšala. „U poslednjih deset do petnaest godina se naše društvo, što se tiče dohotka i bogatstva, značajno raslojilo“, kaže Horn. „Oni iz klase s većim primanjima mogli su zabeležiti značajnu realnu ekonomsku dobit. Oni iz klasa s malim i srednjim primanjima su slojevi koji puno konzumiraju. Ako oni nemaju dovoljno novaca, ne može se očekivati ni da će potrošnja jako dobro ići.“

Ekonomija kao interpretacija sveta

Ekonomija nije egzaktna nauka nego nauka o raspodeli oskudnih izvora. A tu nema idealnog puta jer odluke zavise o tome kako se tumači svet. Kad se ekonomista Horn žali da puno ljudi jedva može živeti od svog rada, njegov kolega Hiter odgovara da je to još uvek bolje nego da uopšte nemaju posla: „Nezaposlenost je najveći rizik koji vodi u siromaštvo.“ U Nemačkoj je nezaposlenost daleko ispod evropskog prosjeka, pa Hiter ne vidi znakove podele društva:

„Mnoge naznake s tržišta rada od 2005. ukazuju na smer koji ponovno povezuje društvo: nezaposlenost među mladima je prepolovljena, broj zaposlenih s obaveznim socijalnim osiguranjem je porastao, a sektor s niskim zaradama je stabilan. Pouka koju Nemačka može izvući iz napora učinjenih proteklih godina glasi: tržište rada je poluga.“

Time se Hiter opet vraća svom glavnom argumentu: kad kompanijama ide dobro, svima ide dobro. Simpatizer sindikalaca Horn to smatra čistom propagandom: „S istim argumentom su uvedene deregulacije prošlih decenija, kao i smanjenja poreza, koja nas godinu za godinom koštaju 50 milijardi evra“, smatra Horn. „Taj novac nedostaje u modernizaciji infrastrukture“, dodaje on.

Infrastruktura i porezi

Obojica su barem saglasni da Nemačkoj, da bi ostala konkurentna, treba dobra i moderna infrastruktura. Za saobraćaj, energiju, istraživanja ili obrazovanje trebalo bi više učiniti. Ali ovo slaganje prestaje kod načina finansiranja. Povećanja poreza, kakva planiraju opozicione stranke SPD i Zeleni, bi za Hitera, bliskog poslodavcima, bilo najveća greška koju bi neka nova vlada mogla da napravi: „Prihodi od poreza su veliki pre svega onda kad privreda može da stvori radna mesta, to onda primećujemo i u državnom budžetu,kao i u socijalnim doprinosima.“

Zaključak: i u ekonomiji sve zavisi o tome kako se tumači svet. Ostatak je pitanje ciljeva i interesa. U nedelju će nemački građani na parlamentarnim izborima reći šta oni misle o tome.

Autori: Andreas Beker / Snježana Kobešćak
Odg. urednik: Nemanja Rujević