Ežen Jonesko - 100 godina od rođenja

„Jednu stvar ne razumem: zašto se u novinama, u društvenim rubrikama, uvek objavljuju godine umrlih, a nikada novorođenih?“

Tako govori jedan lik iz „Ćelave pevačice“, jednog od najčešće izvođenih Joneskovih komada. Pitanje je, naravno, čista besmislica, ali na sceni je uvek prati smeh. Ipak, ako malo bolje razmislite, iz bezazlenog gega pojaviće se ključ jednog literarnog univerzuma. Godine su za pisca sa dobrodušnim očima uvek relativan pojam, njegovo detinjstvo je uvek prisutno:

„Sećam se da sam sa tri godine hteo da prodajem vruće kestenje. Potom sam želeo da postanem oficir, sa četiri sam želeo da budem lekar... U stvari, oduvek sam mogao i hteo da radim nešto što ima veze sa literaturom. Nikakav poseban žanr, samo literatura.“

Opsesija pozorištem

Želja malog Ežena, rođenog 1909. u Slatini u Rumuniji ostvarila se zaobilaznim putem. Naime, porodica je više puta menjala mesto i zemlju boravka. Njegov otac, advokat, želeo je da dečak izabere neko „pristojno zanimanje“. Nakon razvoda roditelja, brigu o Jonesku preuzela je majka i on je u Bukureštu studirao francuski, filozofiju i književnost. Sredinom četrdesetih Jonesko odlazi u Pariz, gde rano otkriva ljubav prema teatru.

„Sa majkom sam bio u Luksemburškom parku gde se nalazilo lutkarsko pozorište. Imao sam četiri godine, svi oko mene su se smejali, ali ja nisam. Majka je mislila da mi je dosadno i htela je da napusti predstavu, ali ne, meni uopšte nije bilo dosadno, naprotiv - bio sam prikovan, očaran, gotov!“

Opsesija pozorištem Joneska nije napustila celog života. Pedesetih godina napisao je svoje prve komade, najpre na rumunskom, maternjem jeziku njegovog oca, da bi zatim prešao na francuski. Posle „"Ćelave pevačice“, u suštini neke vrste apsurdnog lutkarskog pozorišta za odrasle, usledila je „Lekcija“, komično-drastična parodija. Prodor na svetsku scenu deset godina kasnije doneo mu je „Nosorog“, koji govori o moći zlih i oportunizmu.

„Ne smatram da je život apsurd“

U Joneskovim dramama nalazimo marionetske likove sa besmislenim i mehaničkim dijalozima u kojima ljudi, u stvari, uopšte ne komuniciraju jedni sa drugima. Slikanja sveta koji je za Joneska kao i za njegovog irskog kolegu Semjuela Bekata bio bez smisla i nade.

„Mislim da je apsurdno to što se mi ovde nalazimo. Ne smatram da je život apsurd. Istorija nije apsurdna, ona je logična i može se objasniti. Možemo da kažemo zašto su se stvari događale. Apsurd se ne nalazi u egzistenciji, meni je egzistencija kao takva nezamisliva. Zašto?“

Na ovo pitanje Jonesko u svojim dramama nije dao odgovor.

Autori: Roman Holger / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković