EFCR - "Riznica misli" za Evropu

Evropa mora češće da pokaže svoju snagu. To mišljenje zastupaju osnivački članovi EFCR-a, nekadašnji ministar spoljnjih poslova i bivši finski predsednik Marti Ahtisari, koji su zajednički definisali ciljeve te institucije.

Njihovo stanovište deli i direktor ECFR-a Mark Leonard koji se tek nedavno uselio u svoj ured u Londonu. Njegov pisaći sto još uvek je skoro prazan, ali je zato kompjuter pun brojnih stručnih razmatranja i studija iz svih delova Evrope. Svima njima je zajedničko to što sadrže predloge s odgovorima na najhitnija spoljnjopolitička pitanja. Recimo, kako bi trebalo da se Evropa odnosi prema Iranu, a kako prema Balkanu? Kakav stav bi trebalo da zauzme prema Turskoj? Pritom je u prvom redu važno da se reši jedan stari problem. Naime taj da Evropa zastupa razlicita stanovista, smatra Mark Leonard:

„Evropa može puno toga da ponudi svetu: veru u pravnu državu i demokratiju. Mi želimo da rešimo probleme promene klime i siromaštva u svetu. Ali mi ne nastupamo onako energično kako bismo mogli jer se previše međusobno prepiremo. Vašington, Moskva i Peking često preglasaju Evropljane. Ali ako bismo se bolje organizoval i utvrdili jedinstvenu poruku i jasnu viziju onda bismo mogli mnogo više da postignemo u svetu.“

Evropski savet za spoljnje odnose pozajmio je to ime od svog velikog američkog uzora. A kada bi se pitali osnivači ove institucije, onda bi i ECFR uskoro trebalo da ima isto tako veliki uticaj na politiku kao što ga imaju slične ustanove u Vašingtonu. Prvi korak u tom smeru već je napravljen: na popisu članova nalaze se brojna ugledna imena. Takođe je ispunjen jos jedan preduslov: pozamašna svota novca. Najpoznatija pojedinačna osoba koja ucestvuje u finansiranju ECFR-a jeste američki milijarder Džordž Soroš. No, za Marka Leonarda vrlo je važna ćinjenica da Soroš nije glavni sponzor:

„Nas finansira koalicija različitih humanitarnih organizacija i pojedinačnih osoba. Jedan deo novca dolazi iz Fondacije Amerikanca Džordža Soroša, a drugi važni donatori su jedna organizacija iz Španije, jedna iz Bugarske, jedna fondacija iz Švedske, a pregovaramo i sa potencijalnim donatorima iz Austrije i Italije. Tako se stvara široka finansijska osnova i to iz svih delova Evrope.“

S dovoljno novca i dobrim vezama ECFR će biti zastupljen u sedam evropskih glavnih gradova, Londonu, Berlinu, Parizu, Rimu, Varšavi, Madridu i Sofiji. Narednih godina biće puno prilika za preduzimanje odlučnih evropskih koraka na međunarodnom spoljnjoopolitičkom parketu, smatra Mark Leonard:

„Jedan od najvećih izazova za Evropu u budućnosti biće pitanje: Kako se postaviti prema Rusiji? Jer, to je trenutno naš najveći, ali i najsvadljiviji sused. U svih 27 država članica Evropske unije postoje različiti stavovi o Rusiji. Zato smo naručili studije od stručnjaka u svim zemljama članicama, dakle od Varšave do Budimpešte, od Berlina do Bukurešta. Jednostavno želimo da vidimo kakav je odnos prema Rusiji u pojedinim zemljama.“

Nakon sprovedenih ispitivanja Evropski savet za spoljnje odnose u svom je izvetaju utvrdilo kako je Rusija postala predmetom najvećeg raskola među zemljama članicama EU od 2003. godine kada je bivši američki ministar obrane Donald Ramsfeld podelio Evropu po pitanju rata u Iraku. U tom se izveštaju ocenjuje da je neophodna dugoročna strategija koja bi Rusiju prisilila na poštovanje zakona. Osim toga, predlaže se uvođenje međusobnog informisanja članica EU-a o uspostavljanju bilateralnih veza s Moskvom kako bi se ostali evropski partneri poštedeli neugodnih iznenađenja.

Takve studije trebalo bi da budu temelj za formiranje predloga odluka međunarodnih konferencija, kao što je sastanak na vrhu Evropske unije i Rusije. Uoči tog skupa ECFR je na temelju svoje studije preporučio da Evropljani ponovo postanu svesni svoje važnosti u odnosu na Moskvu. Na kraju krajeva, ističe Leonard, ekonomija EU je 15 puta snažnija od ruske. Uprkos tome, Evropljani se često ponašaju kao slabiji partner i tu jednostavno nije uspostavljena odgovarajuća ravnoteža, kaže direktor ECFR-a. A da se tu instituciju pita, evropski bi čelnici polako postali svesni svoje važne uloge u svetu.