Engleskinja među golim Nemcima

Bilo bi bolje da me je neko upozorio. Za kulturu nagog tela se kaže da potiče iz Nemačke, ali bila sam pomalo nepripremljena za šok koji sam doživela kada sam videla gole ljude koji šetaju, stoje, skakuću, vrckaju, igraju odbojku i plivaju. Znam da su Nemci, dobro neki od njih, prilično srećni kada se okolo šećkaju goli, čak i, zapanjujuće, pred prijateljima, kolegama i širom publikom. Saune, koje sam do sada izbegavala u širokom luku, su ili za potpuno gole ljude ili za one u toplesu. Ali ipak je veoma čudno kada osetite da ste na plaži previše obučeni zato što na sebi imate kupaći kostim.

Ljudi nisu goli samo na nudističkim plažama. Ne mogu da razumem činjenicu da oni skoro sve svoje aktivnosti obavljaju goli. Dakle, onoga trenutka kada iskliznete iz svojih papuča i osetite pesak između prstiju, vaš pogled istog trenutka biva ugrožen prizorom dveju porodica, potpuno gole, koje igraju odbojku. Po mom ukusu, za jednu igru sa loptom, to je jednostavno previše loptastih objekata koji skakuću i osećam da mi to pomalo smeta. Samo nekoliko metara dalje, nakon svakog diskretnog para koji se sunča bez kupaćih kostima i dobija lepu boju, nađe se i po jedan muškarac (uglavnom je to muškarac) koji pogledom pretražuje plažu, dok njegovi delovi tela ispod ogromnog stomaka ponosno štrče napred.

Možda su u pitanju sve one viktorijanske i edvardijanske knjige koje sam čitala dok sam odrastala. Osetila sam poriv da se prebacim u „Sobu s pogledom“, pokupim sve svoje raskošne suknje, uralajući na sve na proslavi „O, ne, draga Lusi, ne gledaj u tog golog muškarca!“ – dok sam istovremeno bacala poglede pune neodobravanja u pravcu tog uvredljivog objekta, možda čak i malo više nego što je bilo neophodno. Na kraju sam šakom pokrila oči, pokušavajući da se oslobodim tog užasnog prizora. Ukratko, pobesnela sam. I ja, kao i većina ljudi koji potiču sa engleskog govornog područja, jednostavno nisam sposobna da odvojim golotinju od seksa. Osetila sam da sam napadnuta i uvređena zbog činjenice da goli ljudi tako drsko prolaze tik pored mene, tik uz ivicu vode, dok grudi, testisi i sve ostalo veselo skakuće okolo, kao da je to sasvim normalno.

Veličina i različitost figura prilično su zapanjujuće. Dok očajnički tražim mesto dalje od „svingera“, kako sam ih u međuvremenu nazvala, penisi leže sklupčani na jastucima ogromnih testisa na svakih nekoliko metara. Na internet-stranici nemačke kulture nagog tela naglašavaju da ne treba povezivati seks sa ljudima koji upražnjavaju taj običaj i da svingovanje normalno nije deo njihovog programa. Međutim, moj ograničeni um tera me da pomislim da ti ljudi moraju da rade i druge izopačene stvari, čim su toliko srećni i zadovoljni svojim telima.

Možda sam u stvari zbog toga toliko iznervirana. Kako je moguće da se taj debeli muškarac ili žena, sa kobasicama golog mesa, osećaju tako srećno da se pokažu pred drugima, da se smeju, da viču i brčkaju se u vodi? Trebalo bi da im aplaudiram, jer sam, u stvari, potajno zadivljena, ali jednostavno ne mogu da se uklopim u atmosferu. Kako su dani prolazili, tako je rastao i broj odevnih predmeta koje sam nosila po plaži.

Pokušavajući da se opustim počela sam da razmišljam ovako: „U redu, oni žele da slave svoja tela, da budu goli, prirodni i ujedinjeni sa svetom“. Kako je onda moguće, pitam se, da svi nudisti koje ovde vidim imaju potrebu da uklone svaku dlaku sa svojih tela? To, svakako, nije prihvatanje prirodnog stanja. Baltičke plaže izgledaju kao jedno dugo izdanje teletabisa u prirodnoj veličini, koji skakuću okolo, bez ijedne dlake na telu, na neki način podsećajući na džinovske bebe. To nije privlačno, niti mudro, niti fino.

A onda je u posetu stigla i moja mama. S obzirom na to da je ona Britanka, očekivala sam da će se prikloniti mom načinu razmišljanja. Ali ne! Ona je odskakutala na plažu bez odeće pre nego što smo tata i ja uopšte uspeli da se tome usprotivimo. „Mogla bi da probaš. Bar jednom“, rekla je kezeći se i okrenula se ka mom mužu, Nemcu: „Ja idem ako ideš i ti“. O, moj Bože, sada su moja mama i moj muž zajedno u moru. I to goli! Moj tata sedi, naslonivši glavu na šake, iznerviran što mu je sitan pesak ušao u čarape i sandale, između prstiju na nogama, što on mrzi, tako da je propustio da brine zbog moje lude mame. I ja sam to pokušala, pa sam počela da čitam knjigu, ignorišući situaciju. Ali kada se moj mužić vratio, osušio i obukao, čuli smo poziv u pomoć: „Mislim da sam se predomislila“, vikala je moja mama iz mora. „Može li neko da mi donese peškir?“ Pomislila sam pobedonosno: „Znači, više nije toliko zabavno“, osećajući da sam dokazala poentu i pokušavajući da se sklonim sa puta golom tinejdžeru koji je upravljao zmajem i zamalo me zakačio po glavi.

Kao osoba koja se uvek ponaša kao tinejdžerka kada su tu roditelji, nisam mogla ni tada, a ni sada, da zamislim koliko samopouzdanja ti ljudi imaju, da mislim da je prikazivanje promena njihovih tela pred svetom u redu. Izgleda kao da se Nemci osećaju još ispravnije bez, nego sa odećom. Ako postoji neko slobodno mesto na plaži, oni će ga zauzeti. Ako ima vazdušnog prostora iznad vaše glave oni će ga koristiti. I neće se izviniti zbog napada na vaše razmišljanje i vrednosti, zato što je za njih to, očigledno, normalno. A ja sam ta koja je uvrnuta.

Pre nego što sam otišla tamo, nisam mislila o sebi kao o posebno čednoj. Ali dok sam napuštala to mesto, osećala sam se kompletno uronjenom u moj britanski identitet, više nego ikad. Javna golotinja definitivno nije moj stil, niti ću se po tom pitanju ikada osećati prijatno. Ako ćemo iskreno, ne vidim ni zašto bi se iko drugi tako osećao. Nego, gde li sam ostavila svoj pojas nevinosti.

Autorka: Ema Volis (nc)
Odgovorni urednik: Ivan Đerković