Enkeovo samoubistvo nije ništa promenilo

Profesionalni sportisti se nalaze pod ogromnim pritiskom da po svaku cenu budu uspešni. U Evropi je sve to najizraženije u fudbalu jer je on pod najjačim reflektorima: svi gledaju fudbal, svi očekuju, a najviše se para vrti oko fudbala. Ali, nije svaki profesionalac dorastao tom opterećenju. „Ima situacija na stadionu, tokom igre, kad se čuju zvižduci i lične uvrede – igrač se nađe pred izazovima koje nije u stanju da savlada“, kaže Tomas Ernst, nekada i sam golman više bundesligaških timova, a sada funkcioner u Bohumu.

Kada razočarani obožavaoci zvižde – nije lako isključiti se. „Pritisak se onda ponese na trening, ali i na utakmicu. Taj pritisak potom raste i svakako predstavlja opterećenje za fudbalera“, kaže Ernst. Još pre smrti Roberta Enkea postojala je velika potreba za savetovanjem, kaže Ulf Baranovski, sekretar Udruženja fudbalera: „Naše udruženje već godinama nudi psihičku i duševnu brigu. Naravno da je posle tragične smrti Roberta Enkea, broj molbi za pomoć naglo porastao.“

U klubu se održava idilična slika

Ko na stadionima i pred televizijskim kamerama praktično stalno stoji u centru pažnje, taj ne sme da pokaže slabost. A ponajmanje psihičku labilnost – pošto deviza glasi: na terenu su samo žestoki momci. Zato je, posle smrti Roberta Enkea, više od dvadeset golmana potražilo pomoć od sindikata fudbalera, ali nijedan nije u svom klubu priznao da mu treba pomoć. „Prema mojoj oceni, sve u svemu deset odsto igrača traži pomoć i tu pomoć prihvata.“

I iskusni psiholog Štefan Graf koji je pomogao mnogim profesionalnim fudbalerima Bundeslige kaže da Robert Enke sigurno nije bio usamljen slučaj. Čak i kad se čini da igrači spolja dobro funkcionišu, psiha je možda izgubila ravnotežu: „Dešava se da fudbaleri dođu kod mene i kažu da se nešto u njima poremetilo i da žele na tome da rade. Vrlo često okolina nema razumevanja za fudbalere koji su izgubili psihičku ravnotežu“, dodaje Graf.

Autori: Klaus Dojse / Mirjana Kine-Veljković

Odg. urednik: Nemanja Rujević