Estetika kiča

Vrenosti tog vremena, razume se, ustanovili su carevi, kraljevi i katozvani «ljudi plave krvi». Moderna je sa sobom donela i promenu vrednosti, mase su počele da učestvuju u kreiranju umetničke stvarnosti. Danas pod kič svrstavamo sve ono što nije u skladu sa našim ličnim poimanjem estetike. Naučnici i umetnici su upravo pod kič svrstali sve ono što nam je na individualnom planu lepo. Umetnost je, kažu ,sama sebi dovoljna. Ili kako Kant ističe uzvišena. Kič sentimentalan, iracionalan i uvek povezan za osećanjima. Kant beskompromisno ističe: Ukus je uvek varvarski tamo gde su draži i osećaji odgovorni za dopadanje.

Dakle kič i umetnost stoje jedan naspram drugog kao telo i duh, osećanja i razum. No zapitajno se da li bi naš duh postojao bez našeg tela i šta bi smo bili bez osećanja? Ako je umetnost racionalna i istinita, šta je istinito u znamenitim delima velikana, pita se Prof. Hans-Dieter Gelfert:

«Šta je istinito u Bahovim «Fugama» na slici Mondrijana ili Grčkom hramu. Šta je to što je dobro u njima. Čini se da mnogi delovi umetnosti ne oslikavaju stvarnost. Veliki delovi umetnosti, pogotovu arhitektura, muzika i apstraktno slikarstvo izgleda da su izvan domena dobrog i stvarnog.»

Sentimentalni kič nas vodi u iracionalni svet i time:

«Ljudi traže jedan svet u kome će biti slobodni od tereta svesti i gde će se kao deca osećati bezbednim»- kaže profesor Gelfer.

Nisu li ljudi uvek težili sigurnosti? No istoriska nasledja ćemo, priznaćete, retko kad nazvati kičem. Tako možemo naći masivnu izradu malih skulptura, herojsku poeziju i monumentalne spomenike vrednovane od aristokratskih krugova tog vremena. Na isti način se odnosimo i prema srednjovekovnom hrišćanskom nasledju.

Čini se lakšim definisati pojam umetnosti, nego pojam kiča. I što dublje idemo u diskusiju, sve jače su naše emocije a sve slabiji objektivni argumenti. Jer govoriti danas o dobrom i lošem ukusi značilo bi zatvoriti se u srednjovekovne okvire. I kako navodi prof Gelfert, kič je postao kult, te nije više odraz loše umetnosti. Možda u tome ima i istine. Jer kako bi smo inače opravdali šarenilo na ulicama u prednovogodišnjim ili božičnim praznicima. Dopalo se to nama ili ne kič je postao deo svakodnevice. Tako su se već ustaljene forme poput okićene jelke, najpre doživljavale kao neestetske. Danas nas prate iz godine u godinu. O sadršalju i smislu ni ne razmišljamo.