Etno-trans i fudbalski džez

piše: Dragoslav Dedović

Već više od dve decenije živim u zemlji čiji stanovnici većinski veruju da igraju najbolji fudbal na svetu. Pre nekoliko dana uspelo im je da to četvrti put u istoriji dokažu, osvojivši u Brazilu titulu svetskog prvaka, pa će ta tvrdnja ostati zvanično utemeljena, bar do narednog velikog prvenstva.

Fudbal, tačnije rečeno, plemensko okupljanje na stadionu kao u hramu i obožavanje igrača kao totema ima svoju igralačku, ludičku ali i svoju političku dimenziju.

U ludičkom smislu fudbal je nadmetanje u veštini baratanja loptastim predmetom od kože uz pridržavanje određenog seta pravila. U tom nadmetanju nema obostrane dobiti: Na kraju je neko poražen, a neko pobednik, neko je dole a neko gore. Međutim, oko fudbala kao masovnog sportskog, društvenog i medijskog fenomena razvili su se i masovni rituali.

Bez obzira da li se radi o susretima seoske lige ili reprezentacija, na stadion se odlazi da bi se horski pevalo, aplaudiralo, kolektivno negodovalo, psovalo i klicalo.

Ili, kako to jedared ispisaše Zvezdini navijači po jednom zidu kod pijace na Senjaku, (pozajmivši ime jedne muzičke kuće iz Holandije): In trance we trust. U ludičku komponentu fudbala spada i njegova estetska fascinantnost.

Lopta iz slobodnog udarca precizno zakucana u rašlje može izazvati čak i divljenje protivnika. Slalom jednog protiv petorice izaziva ushićenje: ritam driblinga, veština uzastopnih varki, prostorna inteligencija, sve to dovodi fudbal u blizinu umetničkog plesa.

Recimo, kombinatorika koja je proslavila Barselonu pa Španiju – tika taka – ili na srpskom sitan vez jeste estetski čin.

Estetski magnetizam zrači isto tako iz skladnog navijanja desetine hiljada ljudi. Neki nastupi navijača lepi su svojom usklađenošću i monumentalnošću na isti način na koji je lep strojev korak.

Dakle bogosluženja religije zvane fudbal mogu biti razigrana i lepa.

Ali to ne može sakriti i ružnu stranu priče.

Naša nadmoć i njihova nemoć, ta vrsta zluradog trijumfalizma ne samo u odnosu pobednika i pobeđenog već i u odnosu nacije pobednika i nacije gubitnika, jeste suština motivacije za praćenje utakmice. Naš trans je onda trans nadmoćnih. Naše slavlje je neka vrsta podrugivanja poraženom, ples oko leša protivnika.

Zato me nije iznenadio sličan ples šestorice nacionalnih heroja nemačkog fudbala koji su pred stotinama hiljada fanova na slavlju u Berlinu zapevali pesmu koja ponižava Gaučose i slavi Nemce. Stotine hiljada grla je prihvatilo tu pesmu.

Da li je kritika koja je potom usledila u delu nemačkih medija preterana?

I jeste – i nije.

Taj trijumfalni ples je bio tek metaforičko držanje skalpa protivnika na uvid plemenu.

Igra jedanaestorice naših Izabranih protiv jedanaestorice njihovih Izabranih jeste uvek i simbolički substitut za rat jednog milionskog kolektiva protiv drugog.

Džordž Orvel je to odavno lapidarno izrazio, rekavši da je fudbal war without the shooting. Na stranu što je zabeležen i Fudbalski rat između Hondurasa i Salvadora krajem šezdesetih prošlog veka – njegovi uzroci uprkos raširenom verovanju ipak nisu bili fudbalski.

U fudbalu postoji nešto ratničko. Samo kad se to izgovori, kao jednom Ćiro Blažević, svi se ljute.

Ipak bi svet da zadrži razliku između pravog i teatralizovanog nasilja.

Razliku između stvarnog i simboličkog nasilja neće da priznaju samo huligani. Fudbalski fanovi inače mogu da likuju nad drugima, da ih mrze i ismevaju, da ih doživljavaju kao protivnike ali – u dozvoljenim granicama fer pleja. Problem je samo kada se te granice pomere.

Fudbal je dobro socijalno mazivo u fragmentizovanom postindustrijskom društvu. On omogućava i najgorima i najglupljima da budu ponosni na sebe. Zato što vrši transfer energije sa polubogova koji su stali nogom drugima za vrat i sopstvene želje da se, makar kao deo jednog mističnog mi, bude na slavodobitničkoj strani, ako je individualno to već tako teško.

Dakle, da nije fudbala, trebalo bi ga izmisliti. On nemoćnima daje iluziju moći, usamljenima osećanje da su deo nečega što ih prevazilazi, i naposletku pobedničkoj strani osigurava ono što se zove nacionalni ponos. Gde je granica između hipertrofiranog ponosa i nacionalizma niko ne zna. Ozbiljni ljudi tvrde da je ima. Ja je ne vidim.

Sve ove stvari su u dubokoj vezi sa našim identitetima, načinima na koji mi možemo sebe, smrtne i male, doživeti kao deo kolektivne, besmrtne plazme. Naravno, medijski i fudbalski biznis, globalizacija percepcije i profitabilnost kolektivnih euforija uokviruju ovu sliku.

Još 2006. kada je svetsko prvenstvo održano u Nemačkoj primetio sam da ovdašnji plebs sve više javno i kolektivno pokazuje svoju nacionalnu pripadnost na ulicama, u kafanama i na kolektivnim gledanjima fudbalskih utakmica.

Isto tako znam da je 2008. pored mora nemačkih, po stambenim blokovima iskrslo i more turskih zastava.

Tada sam shvatio da je etnička većina propustila da etničkim manjinama napravi ponudu kako da sebe svrstaju u ono mi. Kako da se Hasan oseti Nemcem i da, kada neko od političara kaže mi Nemci poveruje da je i on uključen u tu priču? Iako su pomaci u ovom milenijumu nesumnjivi, pitanje još uvek čeka na održivi politički odgovor.

Uprkos sadašnjem etičkom šarenilu fudbalske reprezentacije, koja u odnosu na onu iz 1990. izgleda kao tim sakupljen ispod razrušene Vavilonske kule, i uprkos evidentno opuštenijem odnosu Nemaca prema sopstvenom identitetu, skoro svako ovde, bez obzira na pasoš, navija za svoje poreklo. To se, doduše, odvija u miroljubivoj koegzistenciji i pošteno je reći da u Nemačkoj može svako istaći svoju zastavu, neće mu se desiti neprijatnosti. Za razliku od nekih krajeva južno od Save i Dunava, gde te kao protivničkog navijača mogu baciti niz stepenice ili naprosto umlatiti.

Paravojne trupe regrutovane na stadionima, koje sam u bivšoj Jugoslaviji posmatrao izbliza krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada su mrzeli ali još nisu obukli uniforme, naučile su me oprezu.

Fudbal je način da inače i sasvim mirnim sugrađanima iskoči volovska žila na vratu, da im u očima zacakli zrno ludila. Tamo gde je to zrno ludila više ugrađeno u svakodnevnicu, kao u Srbiji i okolini, žila na vratu je deo neugodne folklorne baštine.

Ovde u Nemačkoj se to trenutno dešava poslovično distanciranim nemačkim građanima, kojima je, prema naučnim istraživanjima, da bi se osetili bezbedno, potrebna skoro dvostruka fizička distanca od drugog ljudskog bića – u poređenju sa južnoevropskim narodima. No, i ti tihi uredni ljudi su izgleda podložni beslovesnom zbijanju u kolektiv te naprezanju vratnih žila. I oni, dakle, funkcionišu po principu In trance we trust. Samo što je razmak između transa i svakodnevnice mnogo veći nego u Srbiji.

Pri tom se multikulturno šarenilo Nemačke u doba fudbalskog ludila u predgrađima pretvara u takmičenje plebsa u veličini nacionalne zastave. Meni se čini, posmatrajući kvartove u kojima se to dešava, da bi se mogla uspostaviti korelacija između udaljenosti od resursa kao što su obrazovanje i kultura - i veličine istaknute zastave. Što niži nivo u socijalnoj hijerarhiji to veća zastava. Vlasnici boljih automobila, recimo, svoj nacionalni ponos ističu tek navlačenjem zastavice na retrovizore. Te navlake Nemci inače nazivaju kondom. Dakle, nacionalni ponos može da stane u prezervativ kod više srednje klase ili na desetak kvadratnih metara fasade blokova u kojima stanuju socijalno ugroženiji slojevi. Fudbal volšebnom alhemijom sve njih izmulja u nacionalnom mikseru. Tako nastaje ono mi, koje usrećuje.

2006. sam inače odbio poziv nemačkih prijatelja da zajedno u dvorištu sa komšijama gledamo fudbal. Izgovora se ne sećam ali mora da je bio loš jer su se nesuđeni domaćini malo ljutnuli. Ovaj put, 2014, nisu me zvali. Neka nisu. Volim da gledam fudbal sa kauča preko ruba neke knjige. Tako me uzbuđeni reporterov glas upozori da se zbiva nešto važno. Retko propustim kada neki umetnik među fizičkim radnicima napravi stakato driblingom i zablista.

A u etno-trans se ne uživljavam. Kada hoću da proniknem u tananu dušu nekog naroda onda slušam etno-džez.