EU: Četiri predloga za spas iz krize

Finansijska tržišta žele da se sa reči pređe na dela i zbog toga se od vanrednog samita očekuje putokaz za izlazak iz krize. Predloga je sve više, govori se i o nečemu što je do sada bilo tabu.

1. Oštar rez – bankrotstvo

Grčka i drugi otkupljuju sopstvene državne obveznice po tržišnoj ceni, koja je niža od cene po kojoj su prodate. Novac za otkup bi na raspolaganje stavile ostale članice evro zone preko ustanovljenih fondova za spasavanje EFFS.

Prednost: pogođene države bi se rešile prispelih dugova.

Nedostatak: Rejting Agencije bi ovaj korak ocenile kao platežnu nesposobnost države pa bi privatni žiranti, dakle banke i osiguranja, morali da otpišu milijarde.

Burghart Algajer iz nezavisne privatne banke Hauk i Aufhojzer kaže da bi ova metoda imala fatalne posledice za Grčku: „Grčke banke bi bile direktno pogođene jer nemaju dovoljno kapitala. Sve bi izgubile.“

Berze bi bile u šoku. Ali, to bi značilo kraj krize. Neki privatni žiranti, kao što je recimo šef Komerc banke Martin Blesing, polako se navikavaju na pomisao da bi taj scenario mogao da postane stvarnost.

2. Evrobondovi

To su državne obveznice koje zajednički izdaju zemlje članice evro-zone.

Nedostatak: Nemačka bi na primer morala odjednom da plati oko 5 procenata kamate jer bi se računao prosek za sve zemlje.

Predsednik Bundesbanke Jens Vajdman, kao i ostali kritičari, protiv je te solucije jer se time uništava motivacija pogođenih zemlja da poštuju mere štednje. Krist Verman, nezavisni finansijski stručnjak, vidi u evrobondovima jedino rešenje: „U Evropi mora da postoji zajedničko tržište državnih obveznica u kojem bi Grčka takođe učestvovala sa 5 odsto u narednih deset godina, kao i Nemačka i sve druge zemlje takođe. Pod uslovom naravno da političari tako nešto promovišu.“

Ako političari ne budu želeli da se u to upuste, ostaje mogućnost da se takozvane trule, tj. bezvredne obveznice kupe od strane zajedničkog evropskog fonda EFFS.

3. Banka za trule obveznice članica evro-zone

Prednost: I na ovaj način bi se prezadužene države rešile dugova koji su stigli za naplatu, s tim što ih rejting agencije ne bi stavile na crnu listu. A i Evropska centralna banka bi se rešila svojih trulih obveznica, bila bi ponovo nezavisna i mogla da se koncentriše na svoj zadatak - stabilnost evropske privrede.

Nedostatak: to košta, i to mnogo! Fond za spasavanje bi morao u najmanju ruku da se udvostruči. Procenjuje se da bi trebalo da iznosi čak bilion i po evra ili 1500 milijardi evra!

Kritičari smatraju da bi se i ovim načinom uništila motivacija za štednju. Zbog toga predsednik Evropske centralne Banke Žan Klod Triše došao na ideju da se ustanovi:

4. Evropski ministar finansija

To bi bila neka vrsta kontrolne instance za zemlje u krizi. Država koja je situaciji da pozajmljuje novac, morala bi da se odrekne dela svog suvereniteta.

Tu ideju ne podržava samo Karsten Zomerfeld iz trgovinske kuće Strategejt: „Koordinisana finansijska poltika u Evropi sigurno bi imala smisla. Videli smo da ovako kako je funkcionisalo poslednjih 10 godina nije bilo dobro. Grčka je ekstremni primer, Portugal ne stoji mnogo bolje, Irska ima problema. Zato bi sigurno bilo dobro da se uvede zajednička finansijska i poreska politika u Evropi.“

Međutim, ova ideja neće tako lako zaživeti. Niko ne voli da mu neko drugi kontroliše finansije, a trenutno niko od sadašnjih šefova vlada u EU ne zna kako će njegova zemlja finansijski da stoji - za par godina.

Autori: Samir Ibrahim, Frankfurt / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković