Everest je postao obično brdo

DW: Vratimo se prvo u prošlost; 29. maja 1953. godine kada su Novozelanđanin Edmund Hilari i njegov šerpas Tenzing Norgaj, uspeli da se prvi popnu na Mont Everest. Da li je po Vašem mišljenju to bilo izvanredno dostignuće dvojice hrabrih alpinista ili je ipak reč o timskom uspehu?

Mesner: „To je pre svega bio uspeh britanskog tima. Britanci su u tu priču uneli svoje znanje i novac i odradili velike pripreme. Između 1921. i 1953. godine, mnoge ekspedicije na Everest doživele su neuspeh. S druge strane, mora se reći da jedan deo ondašnjeg uspeha pripada i Švajcarcima koji su u dva navrata, sa Rajmondom Lambertom 1952. godine pokušali da osvoje vrh. Oni su daleko stigli. (Rajmond Lambert bio je švajcarski alpinista, preminuo 1997. godine) Tada je s njima bio i Tenzing Norgaj. Bez svih tih raniji pokušaja, mislim da britanski tim ne bi 1953. godine uspeo da dođe do vrha. Isto tako, u svakom slučaju se može reći da za uspeh treba zahvaliti samom Hilariju koji je imao dovoljno hrabrosti da pokuša. Britanci su pokušali i nisu uspeli. I onda se pojavio taj mladi Novozelanđanin, pokazavši da ima i volju i hrabrost, iako su mnogi pre njega doživeli neuspeh. I uspelo im je. To će ostati zvezdani trenutak u istoriji alpinizma. Pri tom se treba podsetiti da Hilari nije bio vrhunski, takozvani ekstremni alpinista, već klasični alpinista, ali koji je imao mnogo poverenja i stvarima pristupao na sasvim prirodan način. To je tipično za Novozelanđane.“

Nakon tog prvog osvajanja vrha, usledila je sportska faza u 60-im, posebno u 70-im i 80-im godinama. Tada se počelo sa odabiranjem novih, težih puteva, tokom zimskih meseci. Vi ste 1978. godine, zajedno sa Peterom Haberleom, bez boce sa kiseonikom, uspeli da se popnete do vrha – to je bilo prvi put u istoriji. Ponovili ste to 1980. godine, tada bez pratnje, bez boce kiseonika i to tokom monsunskog perioda. Da li je Mont Everest za Vas tada bio ultimativni izazov?

„Nakon što su se Dag Skot i Dugal Haston popeli preko jugozapadnog zida 1975. godine, postalo mi je jasno da je od sada jedino još važno popeti se na Everest sa što manje opreme. Činjenica da sam se popeo sam, bila je ’tačka na i’ moje alpinističke karijere – bio sam sâm na najvišem vrhu sveta, u lošim vremenskim prilikama, tokom monsuna, bez boce kiseonika, a do vrha sam došao sledeći jednu novu rutu.“

Tokom 90-ih godina započelo je „komercijalno“ uspinjanje na Everest. To se događa i danas. Kako Vi vidite Mont Everest u današnje vreme, 60 godina nakon prvog osvajanja vrha?

„To je još uvek isto brdo. Pritisak zbog nedostatka kiseonika isti je i danas kao i nekada. Everest je još uvek relativno opasan… Razlika između nekada i sada je u tome što danas turističke agencije koje organizuju penjanje, svojim klijentima unapred obave sve pripreme. Pre nego što stignu, na Everest se penju ne samo desetine, već stotine šerpasa i pripremaju pistu za uspon. Everest je u tom smislu bolje pripremljen od Alpa. Tek kada je sve spremno, dolaze klijenti. Uspon time gubi na težini, opasnost je svedena na minimum, iako ona još uvijek postoji. Nije ju moguće potpuno isključiti. Sada se na primer, pojavila i diskusija oko toga treba li na ’Hilari Stepu’, to je jedino teško mesto u gornjem delu uspona’, postaviti merdevine? Ja sam predložio da bi možda mogao da se postavi i semafor, kao u gradovima, tako da se tačno zna kada ko može da se penje, a kada da se spušta. U tom slučaju bi alpinisti morali da se pridržavaju reda, kao u saobraćaju, pa bi bilo manje nesreća. Do njih naime dolazi zbog haosa, čekanja na hladnoći. Ljudi se tako smrzavaju, a neki su zbog toga gore i stradali.“

Zbog takvog razvoja situacije, uveliko se promenila i slika i tip alpinista koji se penju na Mont Everest.

„Da, danas se mogu naći osobe koje, ili uopšte nisu alpinisti, ili nemaju mnogo iskustva. Svi znaju da, ako se toliki penju, to onda znači i da nije toliko teško, da je moguće. U osnovi i jeste tako – svako ko se popeo na neki vrh od oko 4.000 metara u Alpima, ukoliko mu se na takav način pripremi put, može da se popne i na Everest. Ja vam garantujem da, kada pista ne bi bila tako pripremljena, od hiljadu onih koliko ih se sada tamo nalazi, ni trojica ne bi uspela da dođu do vrha. To brdo je  danas puno lanaca, žica, merdevina, i zato je pristupačno svakom. Da li je to dobro i ispravno, meni je relativno svejedno. To više nema nikakve veze sa klasičnim alpinizmom. Ti ljudi danas više ne osvajaju Hilarijev Everest, a niti moj, već neko drugo brdo – iako je geološki gledano još uvek reč o istom.“

Kada bi na godišnjicu osvajanja Everesta mogli da poželite neku želju, šta biste poželeli?

„Mislim da je danas jednostavno prekasno. Mont Everest je postao jedno banalno brdo. Ne verujem da bismo mu ikada više mogli vratiti oreol koji je nekada imao. Najbolji alpinisti današnjice ionako više uopšte ne idu na najviše, već na najteže vrhove – dakle ne na one na visini od 8.000 već 7.000 ili 6.000. Njima je tamo još sve otvoreno. No, naravno, šteta je da zaista dobri alpinisti dobijaju malo mogućnosti za finansiranje svojih ekspedicija, jer im s druge strane pažnju javnosti oduzimaju upravo turisti na Everestu.

Rajnhold Mesner iz južnog Tirola ispisao je istoriju alpinizma. Između 1970. i 1986. on je, kao prvi čovek, uspeo da se popne na svih 14 vrhova na visini iznad 8.000 metara i to bez boce sa kiseonikom. Danas taj 68-godišnjak živi u svojoj domovini u južnom Tirolu, piše knjige i brine o svojih pet muzeja alpinizma.

Intervju: Štefan Nestler / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković