Evro kao svetski novac

"Evropu će ujediniti novac, ili neće biti ujedinjena", izjavio je francuski ekonomista Žak Ruf 1950. godine.Prve ideje o evropskoj monetarnoj uniji javile su se već početkom šezdesetih godina, i kasnije u sedamdesetim, ali odluka je donesena pod pritiskom spolja, seća se bivši nemački kancelar Helmut Šmit:

"Kao posledica vijetnamskog rata i njegovih troškova prvo je ukinuta zlatna podloga dolara, a zatim su, početkom sedamdesetih godina, ukinuti i čvrsti pariteti izmedju valuta. Tadašnji ministri finansija Nemačke i Francuske protivili su se ukidanju sistema iz Breton Vuda koji je od Drugog svetskog rata uspešno regulisao paritet valuta, ali nismo mogli da se suprotstavimo ekonomskoj moći SAD", kaže Helmut Šmit koji je tada bio nemački ministar finansija.

Tako se silom prilika tadašnjih šest, kasnije devet članica Zajedničkog evropskog tržišta odlučilo da stupi u savez u kome bi bili utvrdjeni devizni kursevi.Obavezali su se da će kursevi - kao zmija u tunelu - krivudati samo u odredjenim granicama.Na taj način bili bi olakšani i podstaknuti trgovina, usluge i kretanje kapitala medju članicama Evropske zajednice.Svaka centralna banka bila je obavezna da interveniše ukoliko bi valuta izašla iz odredjenih granica i za obračun je služila veštačka novčana jedinica - European Currency Unit - skraćenica ECU.Šmit kaže:

"Naš, neizrečeni, cilj bio je da od ekija nastane zajednička valuta.Još nije bilo definisano da će to biti jedina valuta, razmišljalo se o nekoj paralelnoj novčanoj jedinici uz one nacionalne.Žak Delor bio je taj koji je najupornije zalagao za ideju zajedničkog novca", kaže Šmiti.

Kao predsednik Evropske komisije Delor je pripremio osnove Evropske privredne i monetarne unije koja je deset godina kasnije dovela do stvaranja Evropske centralne banke, a godinu dana kasnije i uvodjenja evra.

Istina, tadašnji predsednik nemačke Bundesbanke Karl Oto Pel smatra da su do stvaranja centralne banke i evra doveli sasvim drugi razlozi - pre svega uspešnost nemačke marke.Naime, bila je tako čvrsta da su neke manje zemlje potpuno odustale od sopstvene monetarne politike i svoje valute vezale za marku.Pel kaže:

„Za zemlje kao što su Holandija ili Danska to je bilo prihvatljivo. Oni su rekli: dobro, mi smo tako mali, ako Nemačka vodi dobru monetarnu politiku možemo da je sledimo.Medjutim, za Francusku to je bilo pitanje prestiža.To je prema mom mišljenju osnovni razlog što smo dobili evro.Danas su u Savetu Evropske centralne banke zastupljene sve nacionalne centralne banke.A to znači da monetarnu politiku više ne diktira nemačka Bundesbanka, nego telo u kome su svi zastupljeni“, kaže Pel.

Prvi predsednik Evropske centralne banke bio je Holandjanin Vim Dojzenberg.Pod njegovim rukovodstvom bez problema su puštene u opticaj novčanice evra u dvanaest zemalja.“U roku od deset godina evro je postao druga po značaju valuta u svetu.To je jedinstven slučaj“ kaže Manfred Veber iz Udruženja nemačkih banaka.

Za to su u dobroj meri zaslužni i Nemci koji su insistirali da Evropska centralna banka deluje po uzoru na Bundesbanku.To znači da je ona jedina odgovorna za stabilnost novca i da je potpuno nezavisna.

Što se Francuza tiče, oni su se u prvo vreme protivili imenovanju Dojzenberga za predsednika banke i prihvatili su ga tek kada se obavezao da će na polovini mandata mesto prepustiti predsedniku francuske centralne banke Žan Klod Trišeu. Vim Dojzenberg je tada rekao:

„Najbolje bi bilo kada bi bio moj klon.Naslednik mora učiniti sve kako bi obezbedio stabilnost novca.Ono što nam je najpotrebnije, kao uostalom svakoj centralnoj banci, jeste poverenje gradjana – zadobiti ga, i sačuvati ga“.

I to je uspelo Trišeu.Danas evrom plaća 320 miliona ljudi u 15 država, šest drugih, manjih zemalja prećutno ga je uvelo kao sopstvenu valutu, mada nemaju ni jedan glas u Evropskoj centralnoj banci.