Evropljani nisu solidarni

Koliko prepreka stoje između ratnih izbeglica i boljeg života? Sirijci koji žive u Minsteru, pitali su svog zastupnika Ruprehta Polenca da li njihove porodice mogu da se sklone u Nemačku. Taj iskusni političar kaže da mu je prva misao bila: „To sigurno nije toliko teško“. A onda je otkrio da, u stvari, jeste. Zapravo, kaže on: „Praktično je nemoguće“.

Polenc je poslanik u nemačkom parlamentu i predsedavajući Komiteta za spoljne poslove. On se zalaže za to da 40.000 Sirijaca koji žive u Nemačkoj dobiju pravo da u tu zemlju dovedu i ugrožene članove porodica, ukoliko se oni nalaze u zoni ratnih dejstava, ili u izbeglištvu. Tim ljudima je, za sada, zabranjen ulazak u Nemačku.

Organizacija „Pro Azil“ žestoko kritikuje takvo ophođenje sa žrtvama rata. Šef i jedan od osnivača te organizacije Ginter Burkart kaže da se prilikom odbijanja viza kao razlog navodi to da izbeglice nisu spremne da se vrate u sopstvenu zemlju.

Borba za jedinstvenu politiku EU

Nemačka vlada je pre nekoliko nedelja objavila da želi da prihvati izbeglice iz Sirije, i to 5.000 ljudi i žena. To je za sada jedina zemlja unutar Evropske unije koja je ponudila tu vrstu pomoći. Zvanično, države bi trebalo da rade zajedno kako bi pomogle izbeglicama. Evropski političari tvrde da pomoć na licu mesta ima veći učinak.

Zemlje EU rade na stvaranju zajedničke politike prema azilantima već više od deset godina. Države žele da ujednače trajanje procedure za dobijanje azila, kao i uslove za preuzimanje izbeglica. Projekat se bliži kraju, ali organizacije za ljudska prava već kritikuju planirana rešenja.

„Sistem ugrožava ljudska prava“

Jedan od razloga za to je što u centru pažnje politike prema azilantima u EU ostaje sporazum u Dablinu. Tamo stoji da je za izbeglicu odgovorna država koje mu je dopustila ulaz, a ne ona u kojoj izbeglica traži azil. To dovodi do toga da se izbeglice često zaglave u Grčkoj, Italiji ili Bugarskoj. Ili se odatle deportuju u takozvanu „treću zemlju“ preko koje su dospeli u Evropsku uniju.

U planiranoj zajedničkoj politici EU o dobijanju azila sporazum nazvan Dablin III doneće i pojedine promene. Između ostalog, izbeglice će moći da se brane pred sudom pre deportacije u treću zemlju. Sa tačke gledišta organizacije „Pro azil“, to je samo mali korak napred. Šef te organizacije ocenjuje da je i sporazum Dablin III nefer prema graničnim državama Evropske unije. U mnogim slučajevima će voditi do kršenja ljudskih prava, kaže Burkhart za Dojče vele. U državama na obodu EU, kao što je Grčka, izbeglice će i dalje biti označene kao „ilegalni doseljenici“ i postojaće mogućnost da u zatvoru provedu nekoliko nedelja ili meseci, isto kao i do sada.

Izbeglice bi trebalo da budi prihvaćene i kada traže azil u onoj zemlji sa kojom imaju neku vrstu kontakta, gledište je organizacije „Pro azil“. „Integracija najbolje funkcioniše tamo gde postoje te tačke kontakta“, kaže Burkart. „Zašto bi jedan Sirijac tražio azil u Grčkoj, kada njegov brat i cela njegova porodica žive na severu Nemačke?“

Spremni za povratak?

Ginter Burkhart želi da javnost izbeglice vidi na drugi način. „Njih uvek smatraju ljudima o kojima neko mora da se brine.“ Često se ne uviđa njihov potencijal, na primer za zemlju poput Nemačke, koja aktivno traži stručnu radnu snagu. I poslanik stranke CDU Rupreht Polenc smatra da bi ubuduće trebalo „više računati sa tim“ da izbeglice mogu da ostanu u Nemačkoj, kao i da valja pokrenuti proces njihove integracije.

Političke odluke su jedno, ali ophođenje domaćeg stanovništva sa izbeglicama je nešto sasvim drugo. Na početku devedesetih, zbog rata u Jugoslaviji u Nemačku je došlo oko 300.000 ljudi. Polenc kaže da su se tada ljudi u njegovoj izbornoj jedinici u Minsteru udružili da pomognu izbeglicama. „Politika nije svemoćna, to je pitanje duhovne klime u nekom društvu – i tu svi treba da se potrude.“

Autori: Dženifer Fracek / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković