Farmaceuti određuju cene lekova – kako hoće

Celih 25 godina su više od polovine jednog radnog veka. Upravo toliko vremena je Ulrih Švalbe proveo pišući, zajedno sa svojim kolegama, izveštaje o uticaju cena lekova na zdravstveno osiguranje. Punih 25 godina prati ga saznanje da – ukoliko se politika ne umeša – izdaci za lekove stalno rastu. Od pre nekoliko godina, cene lekova skaču i brže od svih ostalih cena.

„Stvar je u tome što mi, za razliku od svih drugih zemalja, osim Švajcarske – nismo utvrdili gornju granicu cene novog leka pri njegovom uvođenju na tržište. Farmaceutska industrija može da u Nemačkoj cene formira – kako hoće. Na primer, nema ograničenja cene za takozvane inovativne lekove, one koji nemaju konkurenciju“.

Tako su nemačka zdravstvena osiguranja prošle godine za lekove morale da izdvoje pet milijardi evra više nego za lekarske preglede. Norbert Gerbš, zamenik šefa Saveznog udruženja farmaceutske industrije, za to, naravno, ima objašnjenje:

„Razvoj inovacije je veoma zahtevan, dugotrajan, privredno riskantan i pre svega skup proces. Inovativni lekovi moraju da imaju primerenu cenu da bi uopšte mogli da se pojave na tržištu“.

Rade i za komisije i za „farmaceute“

No, da li je ta cena primerena, drugo je pitanje. Mnogi lekovi su u Nemačkoj duplo skuplji nego u Švedskoj ili Velikoj Britaniji. Ulrih Švalbe je izračunao da bi zdravstvena osiguranja mogla da prištede najmanje 6 milijardi evra – kada farmaceutska industrija ne bi mogla da slobodno određuje cene za patentirane lekove.

Političari su to shvatili i 2007. godine i reagovali: cena i dejstvo medikamenata moraju biti u određenoj srazmeri – inače osiguravajuća društva ne moraju da plate punu cenu leka. Donošenje te odluke trajalo je tri godine, što za Švalbea nije slučajnost:

„Razlog je, na primer, to što je predsednik komisije za ekspertizu profesor Karo koji istovremeno radi za farmaceutsku industriju u SAD“.

U Institutu za kvalitet u kome radi profesor Karo, kažu nam da je to rasprostranjena pojava - da gotovo i nema eksperata te vrste koji ne rade za „farmaceute“.

autori: Juta Vaserab / Saša Bojić

odg. urednik: Nemanja Rujević