Finansiranje izborne kampanje: Kako to rade Amerikanci

Koliko su se vremena, ali i zahtevi predsedničke izborne kampanje promenili, ilustruje podatak da je, recimo, 1860. godine pobeda Abrahama Linkolna "koštala" 100.000 dolara.

Stotinak godina kasnije, pobednička kampanja Džona Kenedija bila je teška 9,7 miliona dolara, a 1992. Bil Klinton je do Bele kuće stigao sa 130 miliona dolara, od kojih je 55,2 miliona bilo iz javnih fondova.

U Linkolnovo vreme, za vođenje kampanje bila su dovoljna sredstva samog kandidata i prilozi od državnih funkcionera. Zahvaljujući tehnološkim i komunikacionim inovacijama od tada su se zahtevi kampanje dramatično promenili, pa je prilagođena i praksa, usvajanjem brojnih amandmana i zakona.

Propisane gornje granice

Reformama o finansiranju kampanje iz 1970-ih, propisane su gornje granice za predsedničke kampanje koje se finansiraju iz javnih fondova. Pojedinci imaju pravo da prilože najviše 1.000 dolara za jednog kandidata, a razni odbori do 5.000 dolara. To je tzv, "tvrdi" novac u kampanji.

Kao i prilozi, ograničeni su i troškovi, kako sveukupno ne bi bilo prevelikih finansijskih razlika između kandidata i mogućnosti za korupciju.

Nezavisni kandidati i grupe mogu da ulažu u predsedničku kampanju - afirmišući poraz ili pobedu određenog kandidata indirektnim porukama - praktično bez ograničenja, ali samo pod uslovom da nisu direktnoj vezi sa izbornim štabovima kandidata.

Oni mogu da ulažu i u odbore političkih partija, a da one onda taj novac koriste za promociju svog kandidata. U izbornom žargonu, ovako prikupljena sredstva se nazivaju "meki" novac.

Novac iz vladinih fondova

Federalna vlada daje dotacije kandidatima iz javnih fondova, počev od preliminarnih izbora, tako što onima koji od privatnih donatora prikupe po 5.000 dolara u najmanje 20 saveznih država daje dotaciju jednaku prikupljenom iznosu, ako pojedinačna donacija ne iznosi više od 250 dolara.

Federalna vlada iz ovih fondova pokriva i finansiranje nacionalnih konvencija obe partije, na kojima se zvanično proglašavaju dvojica predsedničkih kandidata koji ulaze u opšte izbore.

U tom završnom činu izbora, predsednički kandidati imaju pravo na finansiranje kampanje iz državnog budžeta. Ovo finansiranje zasnovano je na pojedinačnim donacijama od minimalna tri dolara koja se inače odbijaju od poreza.

Jasno definisana pravila

Republikanski kandidat Džon Mekejn odlučio se na ovaj način finansiranja svoje završne kampanje i za period septembar-oktobar dobio 84,1 miliona dolara.

Opredelivši se za finansiranje kampanje za opšte izbore iz javnih fondova, kandidat ne može da prikuplja (i troši) iz privatnih fondova ili da potroši više od 50.000 dolara ličnih sredstava za kampanju.

Barak Obama se nije odlučio za isti korak. Koliko rizičan, toliko i potencijalno unosan, ovaj potez se Obami uveliko isplatio - samo tokom septembra prikupio je 151 milion "privatnih" dolara za vođenje završne kampanje i stekao ogromnu prednost nad rivalom.

Odlukom da se ne opredeli za javne fondove za vođenje kampanje, kandidat je slobodan da potroši koliko god novca želi i može privatno da prikupi.

Donacija koliko god je potrebno i to na sve strane?

Primera radi, korporacijama i sindikatima je još pre skoro 100 godina zabranjeno da daju donacije. Međutim, korporacija ili sindikat može da oformi politički akcioni komitet i da od ostalih menadžera i vlasnika, ili članova i njihovih porodica prikuplja individualne donacije.

U kampanje ulažu i države, sektori, industrije, partijski odbori na svim nivoima. Primera radi, Harvard univerzitet je za Obaminu kampanju prikupio vise od 700.000 dolara, ali ne kao Univerzitet, već politički akcioni komitet Harvarda koji je prikupljao individualne donacije svojih zaposlenih i članova njihovih porodica.

U doba Linkolna, kada su se neuporedivo manje sume novca vrtele oko predsedničkih kandidata, troškovi su uglavnom podrazumevali štampanje jednostavnog propagandnog materijala, dok je lista današnjih troškova izborne kampanje maltene nedogledna: samo njen

marketinški deo je bunar bez dna.

Amerikanci najtransperentniji

Zbog glomaznog sistema finansiranja današnjih kampanja i shodno tome potencijalnih zloupotreba donacija, finansiranje američkih predsedničkih izbora je verovatno jedno od najtransparentnijih.

Izborni štabovi kandidata, odbori i tzv. politički akcioni komiteti obavezni su da redovno dostavljaju izveštaje o prikupljenom novcu, kompletnu identifikaciju donatora koji prilože više od 200 dolara u izbornom ciklusu, kao i detaljni izveštaj o troškovima.

Federalna izborna komisija ove izveštaje uredno objavljuje na svom vebsajtu.