"Gajim simpatije prema Palestincima"

«Pišem zato što tako moram», rekao je izraelski pisac Amos Oz, «i svejedno mi je da li ću dobiti neku nagrada ili ću biti zažnjen zbog pisanja.» Dakle, pisanje je za Amosa Oza kao i disanje. Ne može da prekine sa pisanjem. Tako Amos Oz na sve reaguje. Tako je Amos Oz reagovao i na dodelu Geteove nagrade.

«Uopšte nisam ni znao da sam nominovan, nisam znao da se o meni razgovaralo i da sam bio na dnevnom redu. Nisam ni razmišljao o toj nagradi. Eto, ta me je nagrada dostigla, ne znam ni sam kako i zašto.»

U Izraelu su ljudi ponosni na čuvenog pisca. Njegove knjige se i u inostranstvu prodaju u visokim tiražima. A novi roman Amosa Oza, «Povest o ljubavi i mračnim stvarima», je na bestseler listama u Nemačkoj, Italiji i Grčakoj. U svim medijima se govori o dodeli Geteove nagrade Amosu Ozu. A on sve vreme pokazuje začuđenost uspehom svojih knjiga.

«Nikada nisam mogao ni da zamislim tako nešto. Kada sam pisao knjige, mislio sam, to bi moglo u najboljem slučaju da interesuje ljude koji su iz istog mesta – dakle, Jerusalima – ili koji su živeli u istom vremenu, dakle, krajem tridesetih godina i početkom četrdesetih. Bio sam u pravom smislu reči šokiran činjenicom da ta knjiga u Izraelu toliko zanima publiku, a pogotovo publiku i u inostranstvu. Priznajem da je to nešto što sasvim ne razumem.»

U Izraelu i u inostranstvu je Oz, međutim, ne samo poznat po svojim romanima, nego i po političkom angažovanju. Oz je pripadnik mirovnog pokreta i ne libi se da kaže sve. U mnogim esejima je on uvek protiv politike širenja jevrejskih naselja na palestinskim teritorijama. Planirano povlačenje iz pojasa Gahe ne želi da komentariše, da ne bi dolivao ulje na vatru.

«Ne, ne gajim simpatije prema naseljinicam, ali saosećam sa njima. Više simpatije gajim prema Palestincima koji su oterani sa svojih zemljišta na kojima se sada nalaze naseljenici. Krive za takvu situaciju su sve vlade Izraela, Radnička stranka i Likud, dakle, levica i desnica, sve vlade, od Golde Mejir, koja je i sve to započela, do vlade Jehuda Baraka. Kriva je i Rabinova vlada.»

Ni vladu Šarona ne mimoilazi Ozova kritika. Izraelski premijer je veom akriv za politiku naseljavanja i za sadašnju situaciju na Bliskom istoku. Oz je samo nekoliko dana posle šestodnevnog rata 1967 u svom članku ukazao na opasnost od stalne okupacije palestinskih teritorija. Otada se Amos Oz oseća dužnim da u svom književnom radu tematizuje probleme na Bliskom istoku, kao i da se kao poplitički svesna ličnost angažuje.

«Svakog jutra ustajem u pet sati i odlazim u polučasovnu šetnju u pustinju, a to je i pre nego što zapevaju prve prtice. Onda popijem kafu, i počinjem da radim. Radim najmanje do deset sati, ili do jedanaest, pišem, jer moram da pišem. Ne znam da li je to nešto lepo. Ne znam da li uopšte postoji nešto lepo u vremenu u kome pišem i o kome pišem. Svejedno. Uvek bih se osećao kriv, ako ne bih pisao. Ako u svojim tekstovima ne bih apelovao na vlade, ako ih ne bih psovao, izdao bih sebe kao pisca. Nema tu mesta pohvalama. Dakle, kod mene nema onog dokoličnog sedenja i gledanja u zalazak sunca. Pa to bi bila izdja. Dakle, nema kod mene kompromisa. Iako ja jesam čovek kompromisa. Ali kada pišem, isključujem se iz sveta, ne postojim za druge.»

U Izraelu se svi nadaju da će Amos Oz dobiti jedanput i Nobelovu nagradu. Ugledna Geteova nagrada, koja mu je sada dodeljena, je korak bliže ka tome. Oz o tome ne želi ni da misli ni da govori. «Pišem jer tako mora», ponavlja uporno Amos Oz. «Na nagrade ne mislim.»