Gde su granice nauke i etike?

Oba istraživača su došla do zaključka da su mutacije virusa lako moguće, ali da je moguće i veštački razviti opasni supervirus. Fučije je zaista i napravio takav smrtonosni virus koji se lako širio na pokusnim tvorovima. Sada je američko Ministarstvo zdravlja tražilo, a naučnici su prihvatili, da delovi studije ostanu tajni. Smatra se da bi teroristi mogli da zloupotrebe podatke kako bi razvili virus i koristili ga kao oružje. Tome se protive naučnici širom sveta, govoreći da je u pitanju cenzura.

Šta je moralno?

Da li naučnici treba da skrivaju saznanja koja zli ljudi mogu da zloupotrebe? Na to pitanje ne postoji lak odgovor, kaže profesor Diter Šturma, direktor nemačkog Centra za etiku u biološkim naukama. Treba, smatra on, pomiriti dve osnovne vrednosti – slobodu istraživanja i pravo ljudi na zdravlje i bezbednost. „Sloboda istraživanja podrazumeva takođe slobodan pristup rezultatima tog istraživanja – jer rezultati mogu da se iskoriste za terapije, vakcine i slične stvari.“

Ipak, u slučaju mutacije ptičjeg gripa, istraživanje bi moglo da postigne upravo suprotan efekat – nauka bi mogla da posluži kao oružje lošim ljudima. Tu pitanjima nije kraj: ko će odlučiti koja tačno saznanja mogu biti objavljena, a koja treba da ostanu tajna? U nauci je do sada važio princip „samocenzure“. Nisu se svi naučnici toga pridržavali: „Drugi mehanizmi su bili politički – i nisu bili međunarodno obavezni. To bi značilo da je hitno neophodan nekakav međunarodni dogovor… ali mislim da je tehnički teško izvesti tako nešto“, kaže Šturma.

Međunarodna zajednica možda nekako može da kontroliše širenje atomskog naoružanja; slična stvar je međutim neizvodljiva kada su u pitanju rezultati istraživanja, kaže naučnik Bert Hajnriks: „Znanje može lakše da se prenese. A postavlja se i pitanje – da li znanje sme da se tretira na isti način kao i oružje? Ne bi imalo smisla ako bi nastale nekakve agencije nadležne za kontrolu nauke – to bi bila vrsta cenzure.“

Naučnik mora da ima na umu posledice

Problem dakle treba rešiti u okviru naučne zajednice. Već sada vodeći stručni časopisi pre objavljivanja rezultata proveravaju etičke dimenzije, recimo na primeru istraživanja matičnih ćelija: „I to funkcioniše dobro. Tu su i istraživanja na ljudima. Ili na životinjama, na primer primatima – takva istraživanja se ne sprovode u Evropi“, objašnjava Hajnriks.

Naučnik bi trebalo da ima na umu moguće posledice svog rada, smatra profesor Šturma, inače filozof: „Ne može se pod izgovorom naučnih sloboda objavljivati bilo kakvo naučno saznanje. Slobode nisu neograničene i ne treba ih zloupotrebljavati. Čini mi se da bi neki naučnici bili zahvalni ukoliko bi dobili smernice kako da se ponašaju prema nekim istraživanjima.“

Šturma pozdravlja odluku da se istraživanje o ptičjem gripu objavi samo u izvodima. A to što će šira stručna javnost ostati uskraćena za pun izveštaj ne znači da će baš svi ostali naučnici ostati u neznanju. „Detaljne rezultate istraživanja moraju dobiti makar naučnici koji procenjuju kvalitet studije.“

Bert Hajnriks podseća da se decenijama obavljaju vojna istraživanja o kojima javnost ionako ništa ne zna. To bi moglo da bude rešenje i za istraživanje supervirusa poput ovog razvijenog u Holandiji. „To više ne bi bila čista nauka koja širi znanje već ciljan naučni rad. Ali mi se čini da ima smisla razdvojiti te dve stvari.“

Autori: Rihard Fuks / Nemanja Rujević
Odg. urednica: Ivana Ivanović