Geto škole u Irskoj?

Pre svega u predgradjima na severu Dablina, nastanjenim pretežno doseljenicima, infrastruktura ne može više da drži korak sa razvojem. Još, istina, nema izolacije stranaca i geta, ali u predgrađima Dablina postoje škole u kojima uče prevashodno deca doseljenika.

Deca u jednoj školi stara su između 10 i 14 godina. Naučila su svoju prvu božićnu pesmu na engleskom. Iako su gotovo sva rođena u Irskoj, izgovor im pada teško. Njihovi roditelji dolaze iz Poljske, Avganistana ili Eritreje. Jedni su u Irsku došli zbog posla, drugi su tamo dobili azil. Od septembra u novoj osnovnoj školi u Belbrigenu nastavu pohađa 85 dece čiji su roditelji doseljenici. Njih nigde drugde ne primaju. 90 odsto dece ima tamniju boju kože. Deca većinom nisu katolici, kao što je većina Iraca. Da li je to diskriminacija, rasizam, pitali su se očajni roditelji i zahtevali sopstvenu, nezavisnu školu. Džeri Mekkevis koji svoje slobodno vreme koristi za socijalni rad u tome im je pomogao. Pritom on upozorava da to nema veze sa rasizmom, nego da je privredni rast doveo infrastrukturu do njenih granica:

"Ovde je samo tri-četiri kilometra do autoputa, do aerodoroma i stambenih naselja. Ona su izgrađena kao jeftin stambeni prostor za doseljenike. Ali, pritom niko nije mislio na lekare ili škole."

Vlada je propustila da proširi socijalnu mrežu, pri čemu je trebalo da integriše različite kulture doseljenika. U Irskoj i dalje sve osnovne škole vodi katolička crkva. Muslimani ili ateisti moraju da se prilagode ili najpre uopšte ne bivaju primljeni u školu. U obrazloženju se jednostavno kaže da su razredi popunjeni. Mekkevis radi na tome da malo po malo stvori protivtežu katoličkoj crkvi putem osnivanja nezavisnih škola. Tri takve škole već postoje. Ali, saradnja sa ministarstvom obrazovanja u Dablinu je izuzetno teška, kritičan je Mekkevis:

"Ne smemo da se pretvorimo u geto-škole. Što je pre moguće moramo omogućiti da i irske porodice ovamo šalju svoju decu. U suprotnom, integracija neće funkcionisati. Vlada planira da naredme godine otvori još 24 takve škole. Ali ne znamo tačno gde će one nastati, koje zgrade za njih dolaze u obzir i koliko dugo će postojati. Privremeno ili dugoročno?"

Osnovna škola u Belbrigenu je imala sreće. Odeljenja su privremeno smeštena u jednom starom odmaralištu. U samom centru grada. Čak je i planirana jedna nova zgrada. Elis je srećna što deca u uzrastu od četiri do sedam godina, uopšte dolaze na nastavu:

"Pojedina deca vrlo brzo uče. Ona radije sama stvaraju, nego što žele da slušaju. I tada pomažu jedni drugima, komunicirajući. To je vrlo važno, jer je nivo dece različit."

Ipak jedan problem ostaje. Deca kod kuće ne govore engleski. Broj doseljenika u Belbrigenu u poslednjih deset godina je utrostručen. Afričke, poljske ili azijske zajednice stalno rastu, imaju vlastite novine, radio-stanice, prodavnice hrane. Kritičari upozoravaju da je to put prema getu. Već sada stranci čine 14 odsto stanovništva Irske. Zato socijalni radnik Mekkevin zato zahteva aktivnu politiku integracije. Tačno je da Dablin ima ministra za integraciju, ali on se dosada nije istakao konceptima integracije:

"Moramo da učimio od drugih područja masovnog doseljavanja. U Dablinu ne smeju da postoje geta kao u Londonu ili kao neke četvrti u Berlinu sa velikim brojem Turaka. Irska ne sme da ponavlja takve greške. Deci doseljenika potrebna je pre svega dobrodošlica i pravo na jednakost šansi".

Privreda Irske još uvek beleži rast, iako ne tako snažan kao prethodnih godina. Ali, u slučaju da nestane privredni polet, u irskom društvu bi mogli da jačaju socijalni sukobi.