Geto u srcu Evrope

U letnje popodne, sunce prži, a vetar oštro duva u nesigurnu kolibu napravljenu od kartona i plastike. Ispred nje, muve zuje oko brdašceta smrdljivog smeća koje tu stoji već nedeljama. Okolo su na desetine takvih, otrcanih koliba. Nema čiste vode, struje, niti sanitarnih službi. Ljudi koji tu žive nazivaju svoje selo „Geto“.

U jednoj od koliba, petorica muškaraca leže na dušecima. Još deset praznih dušeka stoje poređani po podu, razdvojeni tek nekoliko centimetara. Kanapi koji vise služe za vešanje odeće. Cipele su poređane po podu, a plastični kontejneri koriste se za skladištenje hrane.

To mesto je dom Ibre Mbakea Faka. On tu živi sa još dvadesetoricom muškaraca, uglavnom iz zapadne Afrike. Unutra je zagušljivo i smrdi na znoj. Ibra je, bežeći od siromaštva, pre 12 godina napustio Senegal, da bi završio ovde. Stigao je na obalu južne Italije pošto je rizikovao život na opasnom putovanju preko mora. „Došao sam da bih našao dobar posao i zaradio više novca pomoću kojeg bih živeo bolje i kojim bih pomogao svojoj porodici u Senegalu“, kaže Ibra.

U kandžama mafije

Tridesetdvogodišnji Ibra je stolar. U početku je uspevao da nađe nekoliko bedno plaćenih poslova kao što je branje povrća i voća – to su poslovi koje Italijani neće da obavljaju. Međutim, otkako je Italija u kandžama ekonomske krize, čak su i takvi poslovi retki, što znači da je Ibra zarobljen ovde i da nema gde drugo da ode. „Prošla su već tri meseca kako nisam ništa poslao. Pokušavao sam da im objasnim da nemam posao, niti pare da im pošaljem, ali mi ne veruju. Oni misle da ih zapostavljam i da uživam u svom novom životu u Evropi“, kaže Ibra.

Zarađivao je tri i po evra po satu, a to mu je isplaćivala Kapolari, italijansko-afrička mafija. Dao je otkaz nakon što su odbili da mu daju ugovor. Ibra zna da bi, ako bi imao ugovor, a zatim izgubio posao, mogao da dobije neki novac od države. Ali, Kapolari nije zainteresovan da se brine o pravima radnika-imigranata. Oni uzimaju i do 50 procenata novca koji Ibra zaradi od poljoprivrednika. S druge strane, poljoprivrednici su zadovoljni što im Kapolari dovodi jeftinu radnu snagu, tako da nemaju problem da plaćaju mafiji.

Za Ibru bi bio poraz da odustane i vrati se kući u Senegal. Pored toga, on nema dovoljno novca za povratnu kartu, a ono malo novca što je sačuvao je skoro već nestalo. Zbog toga, većinu svog vremena provodi šetajući pored plantaža voća, nadajući se da će mu neko dati posao. „Jedina organizacija koja ponekad ovde dolazi je Karitas“, kaže Ibra. „Tokom prethodna dva meseca, Karitas je bio ovde samo tri puta. Delili su pirinač, makarone i paradajz.“

Posla jednostavno nema

Desetine hiljada afričkih imigranata žive u pokrajini Apulija, a većina njih je tamo ilegalno. Samo u prvoj polovini ove godine, prema podacima Ujedinjenih nacija, skoro 8.000 afričkih migranata stiglo je u južnu Italiju, na ostvro Lampeduza. Oni dolaze da bi tražili posao u Evropskoj uniji i mnogi od njih ne ostaju u Italiji. Većina onih koji ostanu, završi radeći ilegalno na plantažama povrća za kriminalne bande kao što je Kapolari.

Ljudi koji žive u blizini vrlo dobro znaju za „Geto“ i njegove stanovnike. „Mnogo Afrikanaca dolazi ovde i raspituje se za posao“, kaže jedan od stanovnika. „Ali, ovde nema posla. Jednom sam zaposlio jednog od njih, ali nakon toga više nije bilo posla za njega.“

Žena koja živi u blizini okrivljuje državu za stanje u kojem žive ovi migranti. „Nisam bila u ’Getu’, ali sam čula da ljudi tamo žive u užasnim uslovima. To može da dovede i do nasilja zbog svega onoga kroz šta ti ljudi prolaze. To pokazuje da država ne radi ne ništa,“ kaže ona.

Međutim, ljudi se plaše da se mešaju u poslove Kapolarija. „Vlasti nam ne pomažu ni na koji način“, potvrđuje Ibra.

Država ne radi ništa

Gradonačelnik Đanfranko Savino priznaje da nije uradio ništa da pomogne Afrikancima koji žive u „Getu“. „Mi prolazimo kroz ovu ekonomsku krizu, što znači da već imamo ogroman broj ljudi kojima treba pomoći i koji bi mogli da se nađu u istoj situaciji kao oni koji žive u ’Getu’. Od nacionalnih do lokalnih vlasti – Italija ima ogroman ekonomski problem, a između ostalog, deo tog problema je i pitanje imigracije“, završava Savino.

Arhangelo Majra je katolički sveštenik koji čini koliko može da pomogne. On redovno posećuje Ibru i druge Afrikance, organizuje kurseve italijanskog jezika za njih i pruža im utehu gde je moguće. Ipak, priznaje da je skoro nemoćan pred licem italijanske birokratije. „Kada vidim da italijanske institucije, kao što su policija i imigracione službe, ne rade ono što bi trebalo, počinjem da mislim da one stoje iza celog tog sistema i da žele da ga zadrže takvim kakav je sada. Zašto, inače, uz svu moć koju imaju i sva sredstva kojima raspolažu, ne rešavaju taj problem?“

Za Ibru se san o boljem životu u Evropi pretvorio u noćnu moru. Sve što može da uradi jeste da nastavi da traži posao, dok živi u sirotinjskoj četvrti koja je postala njegov nov dom.

Autori: A. Latus / J. Han / N. Cukućan
Odgovorni urednik: I. Đerković