Gorka simbolika. Na godišnjicu spaljivanja knjiga u Nemačkoj.

”Sve što nije nemačko, bacite u plamen. Dole klasna borba i materijalizam. Živelo narodno zajedništvo i idealističko poimanje života: Plamenu prepuštam spise Karla Marksa i Kauckog.”

Ove reči su izgovorene u Berlinu 10. maja 1933. Tako je bilo na mnogim drugim mestima zemlje. U prvom redu je spaljivanje knjiga sprovedeno u univerzitetskim gradovima. Bezobzirno je nemačka književnost ”očišćena” – kako je to tada rečeno - od svega što tadašnjim vlastodršcima nije bilo po volji. Više stotina hiljada knjiga je u toj akciji spaljeno, u roku od nekoliko sedmica:

Inicijatori spaljivanja knjiga su u tome videli simboličan čin. Valjalo je uništiti sve tragove Vajmarske Republike. Valjalo je ukazati na potrebu ”čišćenja Nemačke i spolja i iznutra”, kao je to rekao šef nacističke propagande, Jozef Gebels.

U Nemačkoj nije pružen otpor spaljivanju knjiga. Izdavači i knjižari su se poneli oportunistički. U inostranstvu se javnost pre zafrkavala na ove teme. Niko nije ozbiljno shvatio taj zaista simboličan čin nacista na početku svoje vladavine, koja će kasnije svet odvesti u katastrofu.

Jedan od malobrojnih koji se pobunio protiv takvog varvarizma je bio Tomas Man, dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1929. Man je već 1933. emigrirao u Švajcarskoj, da bi se 1939. preselio u SAD. ”Nikada nisam ni sanjao da će mi biti ouzeto pravo na domovinu, i da ću pod stare dane morati u emigraciju”, pisao je svojevremeno ovaj pisac. Na žalost, malobrojni su naslutili šta će se u Nemačkoj dogoditi potonjih godina.

”Plamenu prepuštam spise Hajnriha Mana, Ernsta Glezera, Eriha Kestnera!”, glasile su reči tada za spaljivanje knjiga veoma angažovanog nacističkog pesnika Hansa Josta. Na žalost, tavki su tada bili najglasniji.