Gospodine predsedniče, Vi ste jedan...

U posleratnoj nemačkoj istoriji u nemačkom parlamentarnom okruženju pale su mnoge teške reči. Ali one su uglavnom u istoriju ušle kao zabavni segment parlamentarnog života. Mediji svakako pamte ispad nekadašnjeg ministra spoljnih poslova i buntovnika stranke Zelenih Joške Fišera. On je tokom jedne rasprave u Bundestagu 1984. (naslovna slika) predsedniku parlamenta Rihardu Štiklenu, nakon što je ovaj jednom zastupniku Zelenih oduzeo reč, uputio jednu rečenicu koja je zbog svoga sadržaja ali i simbola novog vetra u nemačkoj politici, ušla u anale političke kulture u Nemačkoj. Za rečenicu „S dopuštenjem gospodine predsedniče, ali vi ste jedan šupak!“, Joška Fišer je naravno udaljen sa sednice Bundestaga. Ali je sledećeg dana ponovno seo u zastupničke klupe nakon što je povukao svoju „tvrdnju“.

Mnogo gore za mnogo blažu izjavu prošao je doajen nemačke socijaldemokratije Kurt Šumaher. On je 1949, na samim počecima nemačke posleratne parlamentarne demokratije, hrišćanskog demokratu kancelara Konrada Adenauera nazvao „kancelarom Savezničkih sila“ zbog čega je kažnjen zabranom dolaska na 20 radnih dana u tada još mladom Bundestagu. No i ova zabrana je ubrzo uklonjena nakon što su se Šumaher i Adenauer pomirili.

Uvrede u parlamentu retke

Inače se može reći da su uvrede i nepristojnosti u nemačkim parlamentima retka pojava. U nemačkim pokrajinskim parlamentima i onom saveznom, Bundestagu, postoji dnevni red i predsednik parlamenta pazi da se svaki govornik za govorničkim pultom ponaša dolično. Nakon tri opomene sledi oduzimanje reči a u težim slučajevima i udaljavanje sa sednice, što se međutim događa vrlo retko.

U Nemačkoj isto tako, kako kaže Aleksander Tile s Instituta za političke nauke iz Getingena, vlada pravilo tzv. indemniteta po kojem niti jedan govornik u parlamentu ne može biti krivično gonjen zbog onog što je u parlamentu izgovorio. „U Nemačkoj vlada pravilo indemniteta po kojem jedan govornik tj. zastupnik lokalnog ili saveznog parlamenta u pravilu izvan parlamenta zbog svojih izjava ne može biti pozivan na pravnu odgovornost. U to spadaju i uvrede. Cilj ovog pravila je da se rasprava u parlamentu ne uguši i da ostane direktna i otvorena“, kaže Tile. No to ne znači da se u nemačkim parlamentima može govoriti sve a da se ostane nekažnjen. Kako kaže Aleksander Tile postoji nekoliko izuzetaka. „Izuzetaka ima i to treba istaći. Radi se o tzv. klevetničkim uvredama. Dakle radi se o slučaju kada se neka osoba ili neka društvena grupa na osnovu lažno iznesenih činjenica vređa“, kaže Tile. U tom slučaju je moguće pokretanje postupka i izvan parlamenta. To se odnosi i na negiranje holokausta.

Neonacisti uvek spremni na provokacije

Pokretanje ovakvih postupaka izvan parlamenata je rijetko. Kršenja kodeksa vezanih za govor mržnje u nemačkim parlamentima uglavnom su povezana sa radom desno-ekstremne Nacionaldemokratske stranke Nemačke (NPD) čiji zastupnici su zbog svojih ispada za govorničkim pultom već u nekoliko navrata izbacivani sa sednica pokrajinskog parlamenta Saksonije u Drezdenu. Poslednji put je iz rada parlamenta na tri dana bio isključen celokupni zastupnički klub NPD jer su se zastupnici pojavili u odeći marke Tor Štajnar, popularnoj među desnim ekstremistima. Predsednik zastupničkog kluba NPD Holger Apfel je zbog antisemitskih istupa za govornicom bio više meseci isključen iz rada parlamenta.

Stranka NPD je i u svojim vanparlamentarnim aktivnostima suočena s optužbama zbog širenja verske i nacionalne mržnje. Njen bivši predsednik Udo Fogt je tako zajedno s nekoliko članova predsedništva optužen da širi rasnu mržnju nakon što se izdavanjem jednog pamfleta pogrdno izjasnio o nemačkim nogometnim reprezentativcima tamnije boje kože. Fogt je prvobitno osuđen na uslovnu zatvorsku i novčanu kaznu ali je presuda kasnije poništena.

Slučaj Saracin

Jedan drugi slučaj koji je ponovno pokrenuo pitanje o tome šta se sme a što ne sme jasno iznositi u javnosti je i slučaj bivšeg člana uprave Nemačke savezne banke Tila Saracina koji je svojom spornom knjigom „Nemačka ukida samu sebe“ („Deutschland schafft sich ab“) potpalio vatru na temu „stranci u Nemačkoj“. Saracin je izneo teze po kojima su uselenici, posebno muslimanske vere, manje inteligentni od ostatka društava te da time „zaglupljuju Nemačku“. Ovaj socijaldemokratski političar je ujedno izneo tezu da većina ovih građana živi na grbači države. Saracin je uzburkao mnoge duhove ali zbog svojih stavova uprkos mnogim prijavama nije bio osuđivan jer državno tužilaštvo nije pronašlo osnove za krivično delo uvrede ili širenja rasne mržnje. Nemački zakon za širenje rasne i nacionalne mržnje predviđa zatvorske kazne od tri meseca do pet godina. Jedan od preduslova je da počinjeno krivično delo vređanja remeti javni red i mir.

Autor: Nenad Krajcer
Odg. urednik: Nemanja Rujević