Grčka opet ratna zona, godinu dana kasnije

Osim samita o klimi u Kopenhagenu, glavna spoljnopolitička tema pisanja nemačkih dnevnih listova su neredi u Grčkoj. Demonstranti koji ne prezaju od nasilja povodom godišnjice ubistva jednog učenika koga je pokosio policijski metak, razbijaju izloge, pale automobile, upadaju na univerzitete; samo u Atini, red pokušava da održi 6.000 policajaca.

„Sa oskudnim obrazovanjem u univerzitetski azil“, naslov je teksta u Frankfurter algemajne cajtungu, teksta u kome izvesna Mari Bosi, profesorka Solunskog univerziteta, pomaže autoru da počinioce žigoše kao duše izgubljene u neznanju, pa i kriminalu. U tekstu se ističe da grčka policija načelno dobro i pošteno radi svoj posao. Minhenske dnevne novine Zidojče cajtung, međutim, prenose da „Grci još uvek čekaju na reforme“ i da problem nisu nekoliko stotina maskiranih demonstranata, već sistem - koji stvara nezadovoljstvo i gnev.

Štampa se praktično neprestano bavi i zabranom minareta u Švajcarskoj izglasanom na referendumu. To nije neobično ako se zna da u samoj Nemačkoj postoje inicijative koje se odlučno protive gradnji džamija po gradskim centrima i beskonačne diskusije o slobodi veroispovesti koje se oko toga vode.

O plebiscitu i pravnoj državi

Zidojče cajtung je povodom Švajcarske objavio komentar o jednom specifičnom duhu našeg doba u Evropi. Taj duh ima, kaže, „mnogo lica i namera: ljuti Hrišćansko-socijalnu uniju i isteruje pušački dim iz kafana; u Irskoj je to duh nacionalne himne, koji gužva ugovor Evropske unije i baca ga u koš, da bi ga posle nekog vremena odatle izvadio i lepo poravnao; u Švajcarskoj, taj duh se ponaša kao biblijski Samson koji je u slepoj srdžbi porušio filistarski hram. On ruši minarete; to je duh koji ne trpi slobodu religije. Akcioni radijus tog duha seže, dakle, od minareta do cigareta. (...)

Novi duh koji kruži Evropom zove se: direktna demokratija. Neki ga zovu i plebiscit, referendum, glasanje naroda. Jedni u njemu vide „više demokratije“, drugi – opasnost za pravnu državu. (...) I jedni i drugi su u pravu. Plebiscit, pravilno doziran i pažljivo primenjen, može biti nešto kao ispunjenje demokratije. Ali, plebiscit može i da uništi demokratiju ako ne poštuje ljudska prava i prava pojedinačnih građana. (...)

Plebiscit može biti nešto dobro, jer budi građane i podstiče ih na učešće u važnim procesima; ali plebiscit po sebi – nije dobar. Ako većina građana traži uvođenje smrtne kazne, to svakako još ne znači da je smrtna kazna ispravna. Bilo bi apsurdno tvrditi da su određeni ljudi u pravu samo zato što i većina deli njihovo mišljenje. Tada bi optuženi u spektakularnim krivičnim procesima ubrzo ostali bez ikakvih prava; pretpostavka o nevinosti bi prestala da važi a manjine ne bi više imale mnogo prava. U pravoj demokratiji, narod ne vlada statistički, već zajednički. Demokratiji koja želi da bude nešto više od statističkog entiteta potrebne su institucije koje će je podržati...

Demokratiju ne treba spasavati od ustava, već je ustavom treba negovati i razvijati. Demokratija i pravna država su partneri“.

priredio: Saša Bojić

odg. urednik: Nemanja Rujević