„Handke je propagator srpskog nacionalizma“

Na diskusiji o Haškom tribunalu koju organiziraju germanisti i koja se bavi nemačkim govornim prostorom ne može se zaobići „slučaj Handke“. Poznati austrijski pisac već godinama u svojim delima, tekstovima i nastupima osuđuje međunarodnu javnost, zapadne medije i političare predbacujući im da nepravedno osuđuju Srbiju.

Peter Handke, kako je ukazao profesor germanistike na bonskom univerzitetu Jirgen Brokhof u svom izlaganju, opetovano se obrušio na Haški sud ocenama da „ništa ne vredi“, „kriv je bio i ostao“. Handke tvrdi da tribunal u Hagu nema nikakvu pravnu osnovu i da se zapravo izruguje ideji prava i pravosuđa. On, objasnio je profesor Brokhof, ne vidi hašku instituciju kao objektivno pravosudno telo koje radi „kao normalni sud“, već kao „svetski tribunal“ koji deli pravdu prema unapred pripremljenom scenariju, a sudnicu koristi samo kao medijski i pozorišni prostor za svoju inscenaciju. Osuđujući na taj način Haški tribunal, zaključio je bonski germanista, Handke „tribunalizuje književnost“ čineći upravo ono što predbacuje haškom pravosuđu.

Stav jednog reportera

„Handke je običan propagator srpskog nacionalizma, ništa drugo“, pobunio se iz publike Erih Ratfelder koji je, prema sopstvenim rečima, verovatno jedini strani reporter koji je pratio događaje u bivšoj Jugoslaviji s lica mesta „od prvog pucnja“. Ratfelder već godinama piše za berlinski Tagescajtung i brojne druge nemačke medije o ovom prostoru. On se u svom izlaganju žestoko usprotivio Handkeovoj tezi o izveštačima kao ratnim huškačima. Zahvaljujući ratnim reporterima je zatvoren logor u Omarskoj u kojem je ubijeno najmanje 800 ljudi, rekao je Ratfelder.

Njemu, rekao je, s obzirom na ono što je video u ratovima na Balkanu, teško pada da sluša teoretisanje o Handkeu koji od žrtve čini zločinca i obrnuto. „Ja sam svaki dan rizikovao život, a kod kuće (u Nemačkoj) sam morao da slušam optužbe da sam ratni huškač“, seća se nemački dopisnik koji danas živi na relaciji Sarajevo-Split. On i njegove kolege koji su izveštavali s Balkana tokom ratova su, kaže, svi pozdravili osnivanje Haškog tribunala za ratne zločine na području bivše Jugoslavije kao institucije koja će sustavno istražiti i protokolirati sve strašne stvari koje su se dogodile na tom prostoru.

Flige: Haški sud nije politizovaniji nego drugi sudovi

Mesto koje na prostoru bivše Jugoslavije poprima mitski karakter za Kristofa Fligea je radna svakodnevnica. Ovaj nemački pravnik već je tri i po godine sudija u Haškom tribunalu. Kaže da je zadatak Tribunala uvek ustanovljavanje individualne krivične odgovornosti i krivice, da se nikada ne optužuju niti osuđuju države: „To je vlada u Zagrebu potpuno pogrešno shvatila u slučaju Ante Gotovine, pa je najavila da će hrvatska država uložiti žalbu na prvostepenu presudu tom generalu, štaviše, stvarno je to i učinila. Ona je odbijena s vrlo kratkim obrazloženjem da za to nema nikakve pravne osnove.“

Flige je u svom izlaganju na konferenciji u Bonu odgovorio na česte prigovore kritičara da je sud u Hagu „politička institucija“: „Pravosuđe je na neki način uvek politički obojeno, pravo je uvek i politička stvar, ali radna svakodnevica nas sudija u Hagu nije pod uticajem politike i ona se ne razlikuje od svakodnevice sudija u nekoj većoj sudskoj komori u Nemačkoj“, rekao je. Niko od haških sudaca nije podvrgnut političkim uticajima, tvrdi, svako odlučuje prema sopstvenom nahođenju, odnosno isključivo na temelju dokaza koji se iznesu u sudnici.

Karahasan: Karadžić brat-čovek

Veliku pažnju na konferenciji probudilo je predavanje bosanskohercegovačkog književnika Dževada Karahasana koji je svoje predavanje „zavrteo“ oko pitanja: kako se u književnosti prikazuje zlo, neprijatelj? Postoje dva načina, ustvrdio je Karahasan – jedan je klasični koji se bazira na uverenju da književnost služi spoznaji, da nam pomaže da zlo shvatimo, a ne a priori osudimo.

Drugi je ideološki i u njemu nema pokušaja razumevanja zla – zlo je zlo i s njim nema dijaloga, nema odnosa. Karahasan se zalaže za klasičnu formu: „Naš zadatak je razumeti zlo, možda i osuditi ga, ali sa svešću da je ono možda deo nas samih.“ Šta to konkretno znači u društvenoj stvarnosti prostora s kojeg dolazi, Karahasan je objasnio na primeru Radovana Karadžića i kritike koju je požnjeo njegov intervju za Frankfurter algemajne cajtung povodom Karadžićevog hapšenja. U njemu je ustvrdio da je haški optuženik za teške ratne zločine njegov „brat-čovek“, čovek kao i svi mi, da je možda bio „dobar lekar, predani otac, dragi komšija, ali i – masovni ubica“.

Živimo u društvu koje funkcioniše kao računar – sve se redukuje „na plus i minus“, na „da i ne“ što ubija naše etičke „senzore“, rekao je Karahasan pokušavši još jednom da objasni zašto je pozivao na diferencirano viđenje Karadžića: „Ne bih se ni sekundu bavio Karadžićem, kada ne bih mislio da on nešto govori i o meni.“

Nema nauke koja nas štiti od zločina, nema tog hormona niti organa koja nas štiti od ratnih zločina, rekao je bosanskohercegovački književnik i zaključio: „Sretan sam da sam se u ratu u BiH našao na strani žrtve, ali ne mogu biti siguran da bih se u nekom eventualnom budućem ratu opet našao na toj strani.“

Autorka: Dunja Dragojević, Bon
Odg. urednik: Nemanja Rujević