Hvala Aleksandru Todoroviću!

Piše: Saša Bojić

Nebriga i zapostavljanje deluju pogubnije od zlostavljanja. Deca sa kojom niko ne komunicira ne daju glas od sebe: nema nikoga ko bi mogao da reaguje na njihov plač. Izbrisani građani Slovenije su u takvo stanje dospeli kada su postali nevidljivi za svoju državu. 26. februara 1992. Slovenija se otarasila najmanje 26.000 (Helsinški monitor govori čak o 130.000) neslovenaca tako što ih je proglasila – nepostojećim. Vlada tadašnjeg premijera Alojza Peterlea u kojoj je ministar unutrašnjih poslova bio Igor Bavčar (kasnije i ministar Republike Slovenije za „evropske poslove“) je etnički očistila svoju mladu državu od svih onih koji po sticanju nezavisnosti Slovenije nisu hteli da prime njeno državljanstvo. Oduzela im je pravo građanstva, koje je tako postalo privilegija – kao u evropskom Srednjem veku.

Ostavši bez socijalne sigurnosti, zdravstvenog osiguranja i radne dozvole, mnogi izbrisani građani su napustili Sloveniju. Aleksandar Todorović to nije učinio. Od samog početka je bio jedan od glavnih aktivista pokreta izbrisanih za povraćaj statusa građana te zemlje. Opširno i neumorno je izveštavao javnost o sudbini ljudi podvrgnutih postojanoj višegodišnjoj eroziji psihe zbog ignorisanja – jednog od najtežih vidova mobinga... O njihovom siromaštvu, depresiji, narušenom zdravlju, samoubistvima, borbi sa institucijama koje ih nisu videle, sa advokatima, pa i sa međunarodnom administracijom. I sam Todorović je, po sopstvenom svedočenju, borbu vodio ubijenih emocija, sa stoičkim mirom, sa kojim je izdržao teret sudbine do februara 2014. – 22 godine nakon što mu je njegova država zadala smrtonosni udarac.

Ustavni sud Slovenije je 1999. i 2003. doneo dve značajne odluke u korist izbrisanih, a slovenačka vlast je te odluke sistematski podrivala. Primer za to je referendum iz 2004. godine na kome je više od 90 odsto glasača bilo protiv usvajanja zakona o retroaktivnom priznanju statusa izbrisanim građanima. Trideset odsto građana Slovenije koji su izašli na glasanje pružili su vlastima dovoljno značajan izraz solidarnosti, pa su izbrisani morali da se obrate i međunarodnim institucijama. „Karavan izbrisanih“ koji je 2006. bio u Briselu, od tamošnjih funkcionera nije dobio više od izraza velikog razumevanja, a Evropski sud za ljudska prava je 2012. šestorim izbrisanim građanima koji su toj instituciji uložili tužbu dao pravo na odštetu od po 20.000 evra. Šestoro – posle 20 godina.

Aleksandar Todorović je još 2000. godine preneo radiju DW procene stručnjaka prema kojima bi retroaktivna isplata odštete za sva državna primanja koja su uskraćena izbrisanima – progutala državni budžet Slovenije. „Njihova strategija je jasna“, rekao je: „čekaju da umremo“. „Oni“ na koje je mislio, sede u političkim upravama Ljubljane i Brisela – gde ih je zatekao njegov drugi, stvarni i neopozivi, odlazak. Uspomena na Todorovića će živeti mnogo duže od njihovog čekanja.