Igra sukcesije - ko će prvi da popusti?

Tema sukcesije materijalnog nasleđa bivše SFR Jugoslavije neretko se pomalja iz odnosa novonastalih država, njenih naslednica, ali ostaje, zapravo, nerešena već duže od dve decenije. Prošle nedelje u Hrvatskoj je tako najavljena nova faza deobe zaostale diplomatsko-konzularne imovine, a to je jedina oblast koja za sada donekle funkcioniše. Na sednici Vlade Hrvatske, naime, spomenuta je inicijativa da se konačno prodaju najvrednije nekretnine, one u Njujorku i Bonu, i da se očekivana suma od nekoliko desetina miliona evra, zatim ravnopravno podeli.

Razlog za ponovo probuđeni interes je jasan: svima ponestaje novca i svi traže na čemu bi mogli da zarade koji dodatni milion za krpljenje budžeta. Hrvatska je do sada preuzela 17 objekata bivše Jugoslavije u svetu, u procenjenoj vrednosti od oko 15 miliona evra. Doduše, samo manji deo toga je već naplativ, a za veći ta zemlja tek treba da se uknjiži kao vlasnik, da obnovi nekretnine i odluči šta će da proda, a šta da zadrži za svoje diplomatske potrebe.

Podsticajni nedostatak novca

O sukcesiji je nedavno progovorio i ministar ekonomije Srbije Mlađan Dinkić, ali tom prilikom se radilo o imovini nekadašnjih zajedničkih, saveznih preduzeća koja se nalazi na teritoriji Srbije. Kriza će zato možda pomoći da se konačno reši ono što se uporno guralo pod tepih i da se raščiste nedoumice oko imovine države koja više ne postoji. Pozamašan deo imovine već je rasprodat raznim privatnim vlasnicima, neretko u bescenje.

Uz nekretnine diplomatsko-konzularnih predstavništava i zajedničkih preduzeća, u pitanja sukcesije ubrajaju se i devizne rezerve SFRJ i međusobna dugovanja pojedinih republika kao i, zasebno, arhivska građa – na primer dokumenta zajedničkih institucija ili filmovi. I to se takođe reguliše uz dosta muke i otezanja, mada treba reći da su tamo bar utvrđeni neki okviri saradnje, dok na predmetima zajedničkih preduzeća ili raznih dugovanja nije ostvaren gotovo nikakav pomak, a ponegde je stvar i dodatno zakomplikovana.

Propast pokušaja sukcesije

Tonino Picula (SDP) bio je ministar spoljnih poslova Hrvatske u vreme kad su prvi put bili ozbiljno udareni temelji proceduri sukcesije, u periodu između 2000. i 2003. godine. Tada je u Hrvatskoj osnovana i Kancelarija za sprovođenje projekta sukcesije, na čije čelo je bio postavljen Božo Marendić. Nakon njegove smrti 2005. godine, vlada Hrvatske odlučuje da poslove te kancelarije vrati u Ministarstvo spoljnih poslova, što će se iz perspektive te zemlje definitivno pokazati kao pogrešan potez, jer čitav proces otada – pa do pre neki dan – izrazito stagnira.

„Tada nas je i međunarodna zajednica podsticala da otvorimo proces“, priseća se Picula za Dojče vele, „iako je bilo više nego jasno da su nužne dugotrajne i detaljne pripreme. Želeli smo da doprinesemo stabilizaciji regiona, pa smo pristali na ubrzani početak, bez obzira na utisak da neki aspekti sukcesije neće biti implementirani ni brzo ni jednostavno. Ali, zapelo je odmah zatim i u celini i po svemu sudeći nije suštinski nastavljeno do dana današnjeg“.

Dug (nije samo) ispaljen kroz topove

Moment na koji ukazuje bivši ministar spoljnih poslova, dogodio se već na konferenciji za novinare nakon zaključenja dogovora o početku procedure, kad je slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrije Rupel izjavio da niko ne bi smeo da plaća dug nastao time što je Slobodan Milošević za potrebe svog ratovanja pokrao novac zaostao iz SFR Jugoslavije. Odmah su na to reagovali Picula i njegov bosanskohercegovački Zlatko Lagumdžija, ne slažući se s Rupelom.

„Rekao sam tada da ne mogu da pristanem na tezu da je, u krajnjoj liniji, i ušteđevina hrvatskih štediša Ljubljanske banke, takođe ispaljena kroz cevi Miloševićevih topova. A pokazaće se da je Slovenija, po mnogo čemu sudeći, imala mnogo razloga da insistira na takvoj interpretaciji. Ipak, na kraju, nije slovenačka tvrdokornost jedina pokopala taj proces, s obzirom na to da ni Hrvatska nije odmah ratifikovala ugovor o sukcesiji, zbog opiranja HDZ-a, koji je tada bio u opoziciji. Učinila je to tek 2004. kad je HDZ došao na vlast“, rekao nam je Tonino Picula.

Ali, umesto očekivanih gotovo 650 miliona dolara deviznih rezervi SFRJ, ubrzo se ispostavilo da se na računima mešovitih posredničkih banaka nalazi samo još oko 50 miliona, a trag nestalog novca je, između ostalog vodio i prema Novoj Ljubljanskoj banci i njenim partnerskim finansijskim kućama. Protiv jedne takve u Frankfurtu podignuta je tužba, ali tu se čitava priča prekida, bez jasnog ishoda, do nekog budućeg pokušaja da se odnosi raspetljaju i da istina izađe na videlo.

Hrvatsko-slovenački spor

Deo koji se odnosi na Ljubljansku banku i njen dug prema hrvatskim štedišama, oko 300 miliona evra s kamatama, takođe i dalje čeka na sudsko ili nekakvo drugo rešenje. Slovenija istrajava na tvrdnji da je posredi pitanje sukcesije, a ne privatni odnos banke i klijenata, i nastoji da dug uključi u celokupnu računicu. Tamo prašinu skuplja i dug Hrvatske prema Sloveniji, za imovinu slovenačkih preduzeća koja se nalazi u Hrvatskoj i nije vraćena izvornom vlasniku, ako se o tome tako može govoriti.

Osim krize, što muči najveći deo sveta pa tako i države nastale iz Jugoslavije, danas nema nagoveštaja da bi nešto u tom smislu moglo da se pomakne. Pojeindačni interesi očigledno usporavaju proces do razmera koje se ne obaziru na ljudski životni vek, pa poverioci polako, ali doslovno iščezavaju – biološkim putem. Državama se, čini se, ne žuri, ali ostaje veliko pitanje koliko su one uopšte tu zbog svojih građana bez razlike, a koliko zadovoljavaju samo poneke od njih.

Autor: Igor Lasić

Odg. urednica: Ivana Ivanović