Integracija kroz pozorište

Pozorišni festival "Politika u slobodnom teatru“ ove godine u Kelnu održava se pod motom "Stvarnost“. Pozorišni komadi mahom se bave društvenim i političkim pitanjima, i kompleksnim temama kao što su rat, migracija, integracija, naionalni identitet i golbalizacija.

Festival je otvoren predstavom "Pakao na zemlji“ rediteljke i koreografkinje Konstance Makrase. Glumci su mladi migranti iz problematične berlinske četvrti Nojkeln. Predstava na duhovit način govori o životu mladih migranata, njihovim problemima vezanim za odrastanje, diskriminaciju i o želji za prilagođavanjem sredini u kojoj žive.

Koliko učešće mladih migranata doprinosi boljem shvatanju njihovih realnih problema? Šta se krije iza namere reditelja da za glumce uzme upravo mlade migrante?

Cilj nije samo integracija

Nakon predstave usledila je diskusija na kojoj su govorili Ana Bergel - producent predstave, Samir Džamal Aldin - švajcarski režiser, Nedzo Čelik - pozorišni režiser i medijski pedagog i Žarko Radaković - pisac i novinar.

Nedzo Čelik smatra da je zahvaljujući predstavi "Pakao na zemlji“ mladim migrantima iz problematičnih četvrti data mogućnost da upoznaju pozorište i time aktivno učestvuju u kreiranju kulturne stvarnosti Nemačke.

"To je koncept koji je mladim ljudima, koji inače nemaju poseban odnos prema pozorištu i mogućnost da odlaze na pozorišne predstave, dao mogućnost da izraze svoje snove.“

Međutim, Ana Bergel ističe da cilj predstave nije integracija migranata, jer ona na taj način nije ni moguća.

"Ono što vidimo u predstavi je zapravo čitav kosmos. Vidimo ljude sa emocijama, željama, problemima. Ono šta ih pokreće. Nije reč samo o integraciji, već o fantastičnom svetu koji se kroz predstavu prezentuje.“

Bolje razumevanje

Reditelj Nedzo Čelik, koji u svojim ostvarenjima pretežno obrađuje društvene probleme migranata, smatra da je kroz kulturno stvaralaštvo moguće ostvariti komunikaciju između različitih etničnih grupa, ali da tu nije reč o integraciji koja je sama po sebi instrumentalizovana.

"Ralog za to što je pre trideset godina bilo nemoguće komunicirati sa našim roditeljima leži u činjenici da niko nije bio zainteresovan da ih nauči nemačkom jeziku. Sada žele da organizuju kurseve za moje roditelje. Sasvim apsurdno. Moji roditelji su sada u Turskoj. Njima to očito nije poznato.“

Koliko kultura kroz porište, film ili muziku zaista može da doprinese boljem razumevanju naroda koji silom prilika moraju ili žele da žive na jednom zajedničkom prostoru i dalje je diskutabilno. No, možda je pisac Žarko Radaković u pravu kada kaže da je emigracija uvek tužna i da je u njenim korenima uvek neka bolna istina.