"Invalidi na poslu prisutni dušom i telom"

Crveni karton, malo ogledalo i nekoliko komada plastike. Klaus Diter Tol sklapa kaleidoskope. Brzo i skocentrisano. 400 komada dnevno. Najbrži je u firmi. Ovaj 44ogodišnjak izgubio je nogu u jednoj saobraćajnoj nesreći. Dugo je bio bez posla, a onda je pre devet godina došao u firmu Verkhaus.

„Nazvali su me i želeli da čuju šta sam sve radio. Primili su me i to za stalno!“

U preduezeću od ukupno 60 zaposlenih 20 osoba jeste hendikepirano. Tol smatra da i kada hendikepirani dosta toga umeju, niko neće da ih zaposli. Poslodavci se pre svega plaše da neće moći da im daju otkaz:

„Hendikepirani bi trebalo da dobiju đansu. Mi jesmo malo sputani, ali možemo da radimo kao svi ostali.“

Njegovo mišljenje deli i direktorka firme Eva Daneberg. Ona je 1992. sa suprugom osnovala firmu Verkhaus, i od početka je znala: zapošljavaće hendikepirane:

„To ima prednost. Kada invalidi dobiju sansu da rade, daju sve od sebe. Prisutni su dušom i telom.“

Kao na primer programer Hans Joahim Menerih. Iako je paralizovan, za firmu je nezamenjiv. Razvija softver za sečenje proizvoda od drveta. Njegov hendikep mu ne zadaje probleme:

„Dobro izlazim na kraj sa tim. Ponekad imam poteškoća, jer moram da pomerim objekte koji mi se nadju na putu. Inače je sve u redu.“

Eva Daneberg jednako plaća sve zaposlene, uprkos nejednakom radnom učinku. Ali za nju ne postoje radnici četvrtog ili petog reda:

„Čovek mora da podje od sebe, ako želi nešto da postigne. Naravno da kao preduzetnica imam daleko veće šanse za to, nego kad bih bila zaposlena u nekoj firmi. Kao direktorka firme, sama odlučujem šta činim i šta je dozvoljeno.“

Zato ona nešto čini. I to vec 15 godina uspešno.