Ispit zrelosti za Evropsku uniju

Do zajedničkog kompromisa 27-rice je, zbog suprotstavljenosti stavova i interesa pojedinih članica, bilo veoma teško doći. Bez obzira šta je međunarodnoj i srbijanskoj javnosti ponuđeno kao obrazloženje, samo direktnim akterima ove teške odluke je poznata ‘kupoprodajna cijena' ovakve nagodbe.

Luksemburškim potpisom na Sporazum o pridruživanju, Srbiji će biti omogućeno korišćenje pretpristupnih fondova Evropske unije (IPA) koji su višestruko izdašniji od fondova stabilizacije i pridruživanja. Sa stanovišta pragmatičnih interesa i ciljeva svakog progresivnog evropskog društva, to i jeste najvažnije, a sublimirano je u oko 1000 stranica Privremenog sporazuma o trgovini koji ostaje na snazi sve do ratifikacije Sporazuma kao cjelovitog dokumenta. Politički aspekti Sporazuma, kojima su obuhvaćeni „kopenhagenški kriterijumi“, evropske pravne stečevine, te prava i postupci u međunarodno-pravnim odnosima, za Evropsku uniju su, međutim, važniji dio Sporazuma, jer su odraz samog bitka, karaktera i dugoročnih interesa ove unikatne ekonomsko-političke tvorevine.

Kada će se krenuti sa implementacijom Sporazuma?

Iz prvih kontradiktornih i dvosmislenih izjava predstavnika holandskog Ministarstva spoljnih poslova, za sada nije sasvim jasno da li će početak implementacije Sporazuma i njegova ratifikacija zavisiti od izručenja ratnih optuženika Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu, ili se luksemburško uslovno potpisivanje odnosi samo na Opšti (politički) dio Sporazuma - dakle, bez blokade njegovog trgovinskog dijela. To će biti jasnije tek kada se svi ministri, pa i holandski šef diplomatije Maksim Ferhagen, vrate u svoje političko-izborne baze i kada budu morali tamo, a ne u Luksemburgu, objašnjavati suštinu i pozadinu (ne)očekivanog pristanka na potpisivanje Sporazuma prije ispunjavanja mjesecima i godinama ispostavljanih uslova Srbiji i uprkos unutarpolitičkom predizbornom ratu u Beogradu, koji će Sporazum dodatno potpaliti.

Ko je kriv za političku situaciju u Srbiji?

Predizborna stranačka nesloga, međutim, ni u svojoj suštini, ni u političkoj artikulaciji, niti u načinu aktuelne manifestacije pred biračima u Srbiji, nema svoje izvorište ni u jednom od paragrafa Sporazuma. Pitanje je samo, kako objasniti većini u Srbiji da su luksemburški potpisi od prvorazrednog dugoročnog značaja za njih, za građane Srbije, bez obzira kojom političkom bojom bili premazani. Premalo je za to ostalo vremena!

Uz sva unutrašnjo-politička lutanja u Srbiji, uz sve dvoličnosti njenih lidera, još uvijek jake korijene nacionalizma...glavni krivac za sadašnje vrlo opasne potrese u ovoj zemlji je upravo davalac Sporazuma o pridruživanju – Evropska unija. Njena patološka ovisnost od mišljenja Vašingtona, hronična politička neodlučnost u važnim momentima, nepremostiva kolizija između opšteg i nacionalnog interesa – doveli su do toga da je EU i poslije više od pedeset godina postojanja, na međunarodnoj sceni ostala na nivou ekonomskog diva i političkog patuljka. U takvoj (neslavnoj) ulozi posebno se potvrđivala u svih posljednjih dvadesetak godina balkanske drame. Ponekad, ni najveći eurofili ne mogu poverovati da su takvi promašaji mogući.

Da li je došlo do balkanizacije EU?

Sporazum sa Srbijom je za EU novi veliki izazov, ispit političke zrelosti i test odanosti vlastitim proklamacijama o „evropskoj perspektivi“ svake od zemalja Balkana. Ako bi se dogodilo da su potpisi na Sporazumu samo formalnost, bila bi to uz ostalo i potvrda da se Evropska unija balkanizirala u sferi držanja do svojih zaključaka, riječi i obećanja. Kako onda s takvom biogafijom nastaviti neminovni put evropeizacije Balkana?

Bez obzira na moguće i realne rizike, na unutar-evropske i unutar-srbijanske nesloge oko Sporazuma i bez obzira na rezultate majskih izbora u Srbiji, Evropska unija bi ovoga puta morala pokazati više odlučnosti, samopoštovanja i hrabrosti.