Ispovesti bivših silovatelja

Prema ispitivanju objavljenom 2012. godine, na jugu Demokratske Republike Kongo svaki treći muškarac bar jednom u životu prema ženama primeni nasilje. Među počiniocima je najveći broj pripadnika pobunjeničkih snaga, vojnika ili članova takozvanih grupa za samoodbranu – dakle, reč je o naoružanim muškarcima u uniformama. Ali, zašto oni siluju žene i to najčešće na izuzetno brutalan način? Grupa nemačkih stručnjaka za psihologiju pozabavila se tom temom i pokušala dobije odgovor na to pitanje.

Trauma kao preduslov za primenu nasilja

U dvorištu jedne zanatske škole u gradu Gomi na jugu Demokratske Republike Kongo, radovi su u punom jeku. Meša se cement, podižu zidovi, popravljaju automobili. Stotinak mladih muškaraca uči svoj budući zanat. Škola je otvorena 2002. godine, nakon što je erupcija obližnjeg vulkana uništila veći deo Gome. Obnova grada iskorišćena je kao prilika za izgradnju škole specijalizovane za teško traumatizovane osobe. Nju prvenstveno posećuju mladi muškarci kojima je uspelo bekstvo iz neke od jedinica takozvanih pobunjeničkih snaga. Drugim rečima, radi se o nekadašnjoj deci vojnicima koji su još u ranom detinjstvu i mladosti nasilje iskusili i na sopstvenoj koži – a kasnije ga primenili na druge.

Jedan od njih je i danas 19-godišnji Bonerge Kiunga. On je četiri godine bio pripadnik spomenutih jedinica. Uspeo je da pobegne prošle godine, ali strašna iskustva i užasna sećanja do danas nije uspeo da zaboravi. „Hodali smo preko krvi naših žrtava i sedeli pored leševa. To je stvarno bilo strašno“, kaže on. Iskustvo nasilja osnovni je preduslov da ta osoba i sama kasnije bude u stanju da počini isto. To je naime rezultat istraživanja koji je obavila grupa psihologa sa univerziteta Konstac u Nemačkoj. Oni su dve godine razgovarali sa bivšim vojnicima i pokušali da saznaju njihove motive – zašto su silovali i na najgori mogući način seksualno zlostavljali žene.

„Kada sam uzeo drogu, imao sam danima osećaj da sam gospodar sveta, da ni jedan metak ne može da me usmrti. Istovremeno, droga budi seksualni nagon, ali kada se pripremamo za borbu, za rat, tada ne smemo da spavamo sa ženama. U protivnom droga više ne bi delovala, postali bismo ranjivi i mogli bismo da poginemo. Kada smo došli u neko selo, kada je akcija dakle već bila obavljena i dok smo čekali na novi plan, tada bismo jednostavno uzeli žene i silovali ih“, priseća se Kiunga.

Pritisak grupe nemoguće je izbeći

Jedan od rezultata istraživanja pokazuje da upravo zbog konzumacije droge počinioci gube kontrolu i postaju doslovno „žedni krvi i nasilja“ a time i seksa. Tobijas Heker, naučni saradnik Psihijatrije u Konstancu, ispitao je, s tim u vezi, više od stotinu mladih muškaraca u Kongu. Mnogi su potvrdili da su upravo zbog konzumacije droge bili spremni da prema ženama primenjuju najbrutalniji oblik seksualnog nasilja. Međutim, prema njegovom mišljenju, postoje i drugi razlozi i motivi.

„Postoje i grupni oblici silovanja žena, pri čemu dolazi do posebno teškog fizičkog nasilja. Muškarci pri tom koriste i mačeve i štapove. U tom slučaju motiv više nije zadovoljenje seksualnog nagona već se radi o pritisku grupe koji pojedinac ne može da izbegne. Dakle, kada jednu ženu siluje čitava grupa muškaraca, radi se zapravo o nekoj vrsti takmičenja – ko će biti bolji, odnosno brutalniji. S druge strane, u takim situacijama muškarcima je posebno neprijatno ukoliko im izostane erekcija. Da se ne bi osramotili, oni tada moraju da učine nešto drugo, nešto posebno užasno i brutalno. Svi oni koje smo ispitali, rekli su nam da je i njima samima to što su radili bilo naročito neprijatno i odvratno, ali strah da će izgubiti obraz bio je očigledno još veći“, kaže Tobijas Heker.

Bez terapije nema budućnosti

Za masovna silovanja postoji još jedan, treći razlog, a to je osveta kao deo ratne strategije. Komandanti tih paravojnih, pobunjeničkih snaga vrlo često vojnicima izdaju naredbe da siluju žene, decu i starice njihovih neprijatelja. Jedan od takvih slučajeva dogodio se 2010. godine u Valikali. Tada je silovano i seksualno zlostavljano više od 300 žena. Najmlađa je imala dve, a najstarija 80 godina. Vojnici koji dobiju takvu naredbu, ne mogu da joj odupru jer bi u protivnom izgubili život. „Drugim rečima, tokom našeg istraživanja došli smo do jednog osnovnog zaključka, a to je da su zapravo svi žrtve – i počinioci i žene“, kaže Heker.

Iz tog razloga je, prema mišljenju nemačkih stručnjaka, izuzetno važno da nekadašnjoj deci vojnicima koja su uspela da pobegnu, bude pružena psihološka pomoć kako bi se rešila svoje zavisnosti od nasilja i razradili sva traumatična iskustva kroz koja su prošla. Bez terapije će ona inače svoju spremnost na nasilje da unesu u društvo čime će se spirala nasilja i brutalnosti i dalje širiti – i u sledećim generacijama Demokratske Republike Kongo.

Autori: Simon Šlindvajn / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković