Istorija medicine na jednom mestu

Visoka zgrada od cigle nalazi se na rubu područja u kome se nalazi Šarite i brojne klinike. Još 1899. godine poverena je Patološkom muzeju. Rudolf Virhov je sigurno bio ponosan i zadovoljan. Poznati doktor se konačno izborio za muzej u kome bi mogao da izloži svoju bogatu patološko- anatomsku zbirku.

„Na kraju njegovog životnog veka imao je približno 23.000 vlažnih i suvih preparata. Oni su prikazivali celokupno ljudsko telo ispod kože, čak i kako izgledaju bolesno srce, jetra, bubrezi i pluća“, priča Tomas Šnalke, direktor današnjeg Muzeja medicinske istorije. Ova zbirka još uvek je u istoj zgradi, i deo je stalne postavke o razvoju zapadnjačke medicine u poslednja tri veka. I zaista, većem delu organa konzerviranih u teglama, ni bombe Drugog svetskog rata, ni požar na krovu 50-ih godina nisu mogli ništa.

„Mnogi naši posetioci žele jednostavno da znaju kako izgledaju srce, jetra, bubrezi, pluća? Kako kod zdravih, kako kod bolesnih. Kako se sastavljaju različite strukture, bilo male ili velike. Kako funkcioniše telo? Šta je stvarno opasno? I šta može da ponudi medicina kako bi ugušila ove opasnosti“, objašnjava Šnalke.

Gosti obično stare staklene vitrine, sa eksponatima srca sa pejsmejkerom, kalcificiranom trbušnom arterijom, bubrezima I karlicom, zloćudnim tumorima i fetuse sadeformacijama, gledaju sa mešavinom radoznalosti i nelagodnosti.

„U prvoj polovini 19. veka, ove defomacije bile su velike zagonetka za nauku. Zato su deformiteti intenzivno proučavani. Verovalo se da bi kroz bolesne organe moglo da se zaključi nešto i o zdravim organizmima“, priša Šnalke.

Šetnja kroz istoriju dugu 300 godina

Na otvaranju muzeja 1899. Rudolf Virhov predstavio je čitavu seriju deformiteta, kao proizvoda prirode koji se još moraju naučno istražiti. Iako se kao doktor i naučnik bavio isključivo telima umrlih, njegov cilj uvek je bilo zdravlje živih. On je želeo, kaže Tomas Šnalke, da i u vrlo malim tkivima, čak i jednoj jedinoj ćeliji, otkrije znakove bolesti, kako bi se zatim pokrenuo ciljani tretman lečenja.

„Lečenje je naravno bilo povezano sa aktuelnim vremenom. Pre 150 godina čovek nije mogao da misli kao danas. Bili su još zarobljeni u njihovom vremenu. I gledajući unatrag deluje da ponekad možda malo čudno. Ili čovek pomisli, za Boga miloga! Srećom, danas smo napredovali“, kaže Šnalke.

Stalna postavka Muzeja medicinske istorije nudi više nego dovoljno prilika za razmišljanje. Ipak, ne zadovoljava se muzej samo time da prikaže, zbirke i zaostavštinu učenog gospodina Virhova, već vodi posetioca u šetnju kroz 300 godina medicinske istorije: od proboja, zabluda i svetskih bolesti kao što su kolera, sifilis i tuberkuloza, do puštanja krvi i različitih shvatanja higijene, hirurških instrumenata, tehnika anestezije i mogućnosti operacije. Tu je i postavka o prisilnom sterilisanju koje su sprovodili doktori klinike Šarite za vreme Trećeg Rajha.

„Idemo od amfiteatra za anatomiju od 1700. godine do danas, pokazujemo dakle amfiteatar za anatomiju, muzej anatomije, patološku salu za seciranje, laboratoriju, bolesničke krevete kao i izložbenu i naučnu zbirku, i završavamo sa onim što ljudi zapravo danas doživljavaju kao medicinu, u jednom delu bolnice“, pokazuje Šnalke.

Životne priče pacijenata

Svaka naoko obična bolesnička postelja priča životne priče pacijenata iz poslednjih 300 godina. Dorotea S. je sa 17 godina, 1727, na svet donela Fridriha Augusta koji je umro mlad od groznice. Hans G, oboleo od dečije paralize, ovde je ležao tri dana 1958. Karl R, star 55 godina, zbog rane na desnom kažiprstu, dobio je trovanje krvi. Dve nedelje je ležao u veštačkoj komi i četiri puta je operisan. Zatim je njegovo stanje počelo da se postupno poboljšava. Ljudi u takvom stanju još uvek su izazov za medicinu, kaže Tomas Šnalke. I pored svih napredaka.

Autori: Zilke Bartlik / Daniela Vranković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković