Istraga o novinarima - ratnim huškačima

Ono što je zajedničko svim reakcijama jeste da niko, a pre svega ni samo tužilaštvo, ne želi da govori o konkretnim novinarskim imenima. Iz Tužilaštva za ratne zločine upozoravaju da je potreban ozbiljan uvid u arhive da bi se neko pozvao na konkretnu sudsku odgovornost.

Medijski analitičari i stručnjaci skreću pažnju da se ipak mogu pronaći konkretni mediji na koje bi se mogli primeniti sudski propisi o medijskom huškanju na zločine. Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Rade Veljanovski smatra da se to pre svega odnosi na medije koji su devedesetih bili u državnom vlasništvu, ali i skreće pažnju da bi istraga morala da ode i još ranije:

„Može pre svega da krene od onih medija koji su u to vreme, pre devedesetih i tokom devedesetih, bili u rukama režima. To je potpuno jasno koji su to mediji, i potpuno je jasno da je u njima pre svega bilo takvih novinarskih istupa, jer je tada došlo do podele, neko hoće da kaže na zavisne i takozvane nezavisne medije. Ali, svejedno kako god to nazivali jasno je da je u medijima koji su bili pod direktnim uticajem tadašnje vlasti bilo najviše takvih problematičnih novinarskih istupa, koji bi možda u određenom slučaju mogli da se procesuiraju.“

Većina nije više u medijima

Medijska histerija tokom devedesetih ostavila je brojne primere propagandnog i patriotskog novinarstva, koje je bilo praćeno i obiljem dezinformacija. Iako pravnici upozoravaju da se ovde kreće na tankoj liniji verbalnog delikta, i slobode izražavanja, Rade Veljanovski smatra da je ipak moguće na sudu ustanoviti medijsko ratno huškanje:

„Ako govorimo o nekakvom mogućem procesuiranju, znači u sudu gde tačno postoje pravila kako se određeni slučaj otvara, kako se vodi, i kako se zatvara, tu ne bi trebalo više da bude mesta nikakvoj subjektivnosti nego isključivo o objektivnom pristupu.“

Iza raznih redakcija koje su delovale ratnih godina stoje konkretna novinarska imena, o kojima naravno niko ne želi javno da govori pre nego što se oglasi tužilaštvo. Pitanje koje se ipak postavlja je gde su danas ljudi koji su činili okosnicu državnih medija tog vremena:

„Najveći broj tih tada najpoznatijih imena, koja su zastupala tu jednu ratnohuškačku ideologiju, više nije u medijima. Ili, nije bar na onaj način kako su radili tada, i nemaju taj uticaj, i nemaju uredničke pozicije, ali ovaj drugi ešalon koji je manje bio eksponiran, on se još uvek tu i tamo može sresti u određenim medijima, tako da tu sad treba videti. Znate, ako je neko nekada pre deset ili petnaest godina radio nešto što je jako loše, što je zlo i što je inkriminisano, nevažno je da li je on danas aktivan u tom istom poslu ili nije.“

Profesor Veljanovski procenjuje da od čitave akcije najverovatnije neće biti ništa. On kaže da je to izrečeno u jednom trenutku kada se učinilo zgodnim da se to kaže, ali da su mnogi tragovi nestali, da su mnogi ljudi promenili mišljenje, i što oni koji bi mogli da svedoče to verovatno ne žele, jer se nakon 5. oktobra nije puno učinilo na lustraciji srpskog društva.

Autor: Ivica Petrović, Beograd

Odgovorni urednik: Ivan Đerković