Iz Grčke konačno stižu ohrabrujući signali

„Gužva na grčkim aerodromima, prepuni hoteli, dobra poseta u tavernama – u zemlji zahvaćenoj dubokom krizom sve je više znakova da je na pomolu kraj recesije, između ostalog i zbog turističkog buma. Sa tržišta rada stižu prvi ohrabrujući signali. Čak rastu i državni prihodi od poreza“, piše Tagesšpigel i dodaje:

„Ipak, svakodnevnica u Grčkoj je još uvek puna straha za radna mesta, ljudi se i dalje pitaju kako da prežive sa sve manjim dohotkom. Zemlja je već u šestoj godini najveće posleratne krize, i u tom periodu je izgubila četvrtinu svog ekonomskog učinka. Sada se izgleda ipak ukazuje tračak svetla na horizontu. To je najlakše uočiti u turističkoj branši. Grčka ove godine očekuje rekordnu posetu. U prvih šest meseci rast je iznosio 6,6 odsto u odnosu na prošlu godinu. A na ostrvu Mikonos, gde se skuplja „džet-set“, rast iznosi čak 70 odsto! Krit je sa rastom od 20 odsto isto tako iznad proseka. Do kraja godine Grci očekuju više od 17 miliona turista.

Dosadašnja rekordna poseta je zabeležena  pre dve godine, kada je Grčku posetilo 16,5 miliona turista. Prihodi od turizma su porasli za 15,4 odsto. Razlog je između ostalog i porast broja turista iz Rusije, Rusa je čak 70 odsto više nego prošle godine. A oni troše znatno više nego turisti iz zemalja Evropske unije. Sve ovo može dovesti do usporavanja tendencije opadanja grčke ekonomije. A naredne godine Grčka bi mogla da zabeleži ekonomski rast.“

Dosta je bilo državnog šikaniranja!

Takođe u Berlinu izlazi dnevni list „Tagescajtung“. Komentator ovog lista bavi se analizom protestnih marševa izbeglica i potražilaca azila u Nemačkoj.

„Izbeglice su širom zemlje u poslednjih godinu i po više puta pobunile protiv državnog šikaniranja. Pažnja medija je bila zagarantovana. Međutim, sada je pokret zbog unutrašnjih podela sve slabiji. On je sebe nazvao „Izbegličkom revolucijom“ i pokušao da skrene na sebe pažnju u protestnim marševima ljudi koji nemaju ni regulisan status ni građanska prava.

Pokret je bio najjači pre nego što se fragmentizovao. Izbeglice potiču iz različitih zemalja, pripadaju različitim etničkim grupama, žive rasuti širom Nemačke i imaju različito titulirane dozvole privremenog boravka. Zajednički protestni marševi nisu samo bili korak ka javnosti nego i uzajamno zbližavanje različitih grupa. To bi trebala i morala biti baza daljeg angažmana.

Umesto toga, pojavile su se pukotine. Već nekoliko dana posle početka marša prema Berlinu otcepila se prva frakcija, otišavši prema Brandenburškoj kapiji. Taj trend se nastavio. Podele su počele i na osnovu porekla – recimo, Iranci i Afrikanci južno od Sahare – ali i na osnovu strateškog pitanja, da li da se zadrže autonomne grupice ili da se napravi zajednička organizacija. Tako su učinili uslugu svima koji su želeli da ih ignorišu.

Naravno, biti izbeglica jeste neka vrsta prisilnog identiteta i legitimno je, čak životno važno,  da se nađe individualni način ophođenja u takvoj situaciji. Međutim, izbeglice neće moći da preskoče zadatak traženja zajedničkih interesa. To je moguće bez većih deformacija, jer su svi izloženi istoj pravnoj degradaciji države. Svi zahtevi izbeglica u poslednjih petnaest godina ostali su isti: radna dozvola, napuštanje prakse smeštaja u izbegličke logore, ukidanje obaveze zadržavanja na samo jednom mestu, pravo na ostanak u zemlji.

Iako mogu da se oslone na neke uspehe poslednjih godina, ispunjavanje njihovih zahteva neće biti lako. Politička klima u zemlji im ne ide na ruku, i to se neće promeniti u dogledno vreme.  Svi koncepti koji počivaju na usitnjavanju, kao što je cepanje pokreta na etničke frakcije, napraviće od velikog pokreta mnogo malih. Suprotan rezultat bi bio mnogo bolji.“

Priredio: Dragoslav Dedović
Redakcija: Jakov Leon