Izlaz sa džihadističke scene

„Imamo nemačke, tradicionalno hrišćanske porodice iz Bavarske koje nikada nisu imale nikakve veze sa islamom. Imamo arapske, turske i afričke porodice – imamo sve moguće slučajeve“, kaže Danijel Keler o ljudima koji traže pomoć te nemačke organizacije. Keler radi u savetovalištu za potpuno različite članove porodice koje muči ista briga: da će njihovo dete, stric ili sestra zaglibiti u radikalnoj islamističkoj sceni, da će se otvoriti prema ideologiji fanatičnih propovednika i da okrenuti leđa okruženju koje poznaju.

Sve veća popularnost pokreta poput salafizma posledica je navodno dalekog sukoba, a ona može da se uoči i u Nemačkoj, objašnjava ekspertkinja za ekstremizam Danijela Pizoiu: „Sirija privlači veliki broj mladih osoba koje su oduševljene džihadom.“ Prema proceni nemačke Službe za zaštitu ustavnog poretka, 2013. godine u Siriju je otišlo 320 radikalizovanih pripadnika salafističke scene u Nemačkoj. Organizacija „Hajat“ smatra da je taj broj veći – 500, uglavnom mladih osoba.

„To nije samo muslimanski problem“

„Slično kao i kod desničarskog ili levičarskog ekstremizma, i ti mladi ljudi žele da se bore protiv nekakve nepravde. U ovom, posebnom slučaju, reč je o potlačenosti muslimana od strane Zapada – kako to oni shvataju“, objašnjava Danijela Pizsoiu.

Šta to mlade ljude čini prijemčivim za parole islamističkih ekstremista? „Radikalizovane osobe dolaze iz svih socijalnih slojeva i nivoa obrazovanja. Ima i doseljenika i Nemaca.“ Pizoiu dodaje da radikalizacija nije samo problem koji je specifičan samo za muslimane – najbolji dokaz za to su osobe koje su prešle na islam.

U Nemačkoj su u proteklih nekoliko godina osnovana razna savetovališta koja deluju u sklopu državnih ustanova kako bi se sprečilo da mladi ljudi potonu u salafističku scenu. Ona su se delimično reklamirala kontroverznim kampanjama. U leto 2012. godine, akcija „Nestali“ izazvala je talas ogorčenja i kritika zbog stigmatizacije: plakati na kojima su bili prikazani stranci ili žene pokrivene maramama trebalo je da ljudima skrenu pažnju na raspoložive organizacije za pomoć.

Nepoverenje prema državnim organizacijama za pomoć

Čim u igru uđe država, stavlja se na kocku poverenje ljudi koji traže pomoć – na to ukazuju iskustva saradnika organizacije „Hajat“ Danijela Kelera. Njegova organizacija za pomoć je nezavisna i pre svega se doživljava kao advokat onih koje žele da spreče radikalizaciju nekog člana poridice. Zaštita podataka i privatne sfere su u „Hajatu“ prioritet, napominje Keler. „Ali kada shvatimo da se planiraju krivična dela, da postoji opasnost od ugrožavanja trećih osoba, onda moramo da uključimo i službe bezbednosti.“ Tada postaje važna „uloga mosta“ njegove organizacije. Ona otprilike izgleda tako da saradnici „Hajata“ nagovore policiju da odustane od pretresa kuće ili stana ili da podstaknu članove porodice na saradnju sa državnim organima.

Organizacija „Hajat“ je od svog osnivanja krajem 2011. godine primila oko 80 slučajeva. Keler objašnjava da se najčešće radi o porodicama koje se uglavnom ne bi javile državnim savetovalištima kao, npr. programu „Hatif“ koji je pokrenula nemačka Služba za zaštitu ustavnoga poretka. „Roditelji se boje da bi članovi njihove mogli da se dodatno kriminalizuju, ili možda čak i cela porodica, da će prisluškivati njihovu komunikacija ili da će morati da postanu doušnici.“

Uzor: borba protiv desničarskog ekstremizma

„Hajat“ danas ne dobija samo pozive iz Nemačke – i iz Austrije, Kanade ili Švedske javljaju se porodice ili učitelji koji traže pomoć, kaže Keler. Zato se trenutno i u Engleskoj, Kanadi i Australiji osnivaju organizacije po uzoru na „Hajat“, a sam „Hajat“ nastao je po uzoru na organizaciju „Egzit“ koja savetuje članove porodica desničarskih ekstremista.