Izložba oružja umesto pregovora

Atomsko oružje rezervisano je za one koji ga poseduju – takav stav zastupaju pre svih SAD, ali i ostale stalne članice Saveta bezbednosti UN – sve same nuklearne sile. Osim tih država, ovo razorno oružje poseduju Indija i Pakistan, a javna je tajna da i Izrael ima oko 200 atomskih glava, mada zvaničnici ove zemlje to nikada nisu objavili. Severna Koreja je do sada više puta testirala nuklearne bombe, a istovremeno razvijala rakete-nosače od kojih one dalekometne (u teoriji) mogu da dosegnu zapadne delove SAD. Među stručnjacima preovlađuje mišljenje da trenutno Pjongjang nije u stanju da zaista postavi nuklearnu glavu na projektil dugog dometa i da to sve zajedno funkcioniše. Ipak, tom cilju sve je bliže.

Decenije pregovora i sankcija

U prethodnih dvadeset godina Severnu Koreju vodila su tri čoveka – Kim Il Sung, te njegov sin Kim Džong Il i konačno unuk, današnji lider, Kim Džong Un. Sva trojica bila su u oštrom sukobu sa Vašingtonom zbog nuklearnog programa svoje zemlje. Napredak je, činilo se, postignut 1994. kada je američki predsednik Bil Klinton sa prvim Kimom dogovorio da Pjongjang zamrzne svoj atomski program, a da u zamenu dobije dva nuklearna reaktora za civilne svrhe. Nade u konačni kompromis propale su 2002. kada je Klintonov naslednik Džordž Buš Mlađi u svom čuvenom govoru strpao Severnu Koreju, Iran i Irak u „osovinu zla“ – sintagmu koju će od tada rado koristiti.

Buš je od 2003. insistirao na formi razgovora šest država – dve Koreje, Japana, Kine, Rusije i SAD, kako bi odvratio Pjongjang od nuklearnog programa. Bušov naslednik Barak Obama ima u međuvremenu posla sa najmlađim Kimom za kojeg se verovalo da će biti umereni reformator. U zapadnim medijima sve je prisutnija bila teza da će Severna Koreja vremenom pristati na „trgovinu“ svojim atomskim programom – odustaće od njega u zamenu za nekakvu finansijsku, razvojnu ili kakvu drugu pomoć. Koliko su ove spekulacije bile pogrešne, najbolje se pokazalo krajem 2011. kada je u ustav Severne Koreje uvršteno da je ta zemlje nuklearna sila, a Radnička partija saopštila da o atomskom programu nema pregovora, čak ni za „milijarde dolara“ te da će zemlja jačati svoje nuklearne moći sve dok u svetu postoje „imperijalističke i nuklearne pretnje“.

Bomba kao garancija za vlast

Čvrst ostanak na kursu ima makar tri razloga – prvo i najvažnije, vlastodršci se pretnjama nuklearnim oružjem brane od spoljne vojne intervencije. Nuklearna bomba je, dakle, garancija da će vlast u Pjongjangu ostati netaknuta. Mladi Kim Džong Un dobro pamti primere iz Iraka i Libije gde režimi Sadama Huseina i Moamera Gadafija nisu imali šanse kada se na njih digla zapadna vojna mašinerija. Drugo, Severna Koreja nema novca za moderno konvencionalno oružje. Transporteri i raketni bacači koji na svečanim paradama kruže Pjongjangom prisutni su već decenijama i ne bi mogli da pariraju modernom oružju SAD ili Južne Koreje. I treće, razvojem nuklearnog programa bodri se osiromašeno stanovništvo i širi patriotizam. Ta taktika do sada je porodicu Kim stabilno držala u sedlu.

Klin i ploča

Korejski režim moguće rešenje vidi u direktnim razgovorima sa predstavnicima Vašingtona. Preduslov je da razgovori budu ravnopravni jer će za stolom – tako vide u Pjongjangu – biti dve nuklearne sile. I tu se vraćamo na početak priče u kojem se kaže da SAD nikako ne žele da prepoznaju Severnu Koreju kao nuklearnu silu. Režim Kima Džong Una demonstrativno traži da bude uvažen – od subote je zvanično u „ratnom stanju“ sa južnim susedom, kako je saopšteno „svi poslovi sa Južnom Korejom obavljaće se u skladu sa ratnim propisima, a na svaku provokaciju biće odgovoreno vojnom silom, bez upozorenja“.

Kako god okrenuli svoju računicu, Klinton, Buš i Obama dobijali su uvek isti rezultat – (makar verbalno) ratoborni Pjongjang. Ipak, u Vašingtonu kao da se i dalje nadaju da će primena istih sredstava doneti drugačiji ishod. Tako je i na ovu severnokorejsku provokaciju Amerika odgovorila sankcijama i demonstracijom vojne moći. U zajedničke vojne manevre sa armijom Južne Koreje uključena su dva aviona sposobna da nose nuklearne projektile. Sve je podsetilo na taktiku američkog generala Mekartura koji je tokom Korejskog rata naredio da američki borbeni avioni krstare nad Severnom Korejom u niskom letu kako bi vlast i narod podsetili na sudbinu Hirošime i Nagasakija.

Autori: Martin Fric / Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković