Između dva sveta

Kako je nastala ideja za komad "Hotel Evropa"?

• Pre skoro 5 godina dobio sam poziv da radim jedan multimedijalni i multikulturni projekat sa 9 reditelja i 35 glumaca iz Istočne Evrope, što je bila vrlo luksuzna ponuda, a onda sam smislio kako da iskoristim taj luksuz od mogućnosti. Uvek mi se dopadao prostor hotela, kad god čovek uđe u hotel, uvek se nađe suočen sa samim sobom i pita se ”gde sam, gde idem”. To su vrlo čudni prostori za unutrašnje dileme i rekapitulaciju naših života i pretpostavio sam da će taj prostor u dramskom smislu biti vrlo aktivan ako se u hotelu nađu ljudi iz one druge Evrope, iz naše Evrope. Osnovna pretpostavka je bila da se hotel nalazi na Zapadu a da su razni ljudi sa Istoka iz raznih razloga sa raznim sudbinama došli i našli se u tom hotelu i da se opiše šta se tu između njih zbiva. Tu ima i raznih naturalističkih situacija i metafizičkih zbivanja, tu su i anđeli i lopovi i prostitutke i sanjači, tako da se u to pozorišnom smislu može na razne načine razrađivati. Ono što smo videli u Kelnu sa Nadom Kokotović i Neđom Osmanom u rediteljskim ulogama vrlo mi se dopalo, zato što se komad dešava u pravom, u istinskom hotelu i što su sudbine tih ljudi povezane sa pravim gostima hotela, jer se zadnja scena u komadu dešava među ljudima koji tamo večeraju, među istinskim gostima hotela, što je jedna vrlo zgodna situacija. Uvek volim kad se pozorište meša sa životom.

Koliko ona odslikava današnje vreme?

• Fakat je da se Evropa dosta promenila. Mi smo na premijeri pre četiri godine prvobitno imali ljude iz Litvanije, Letonije, Poljske, a to su sad sve države ove zvanične ako tako hoćete Evrope, tako da ti ljudi koji su bili pre godinu dana izbeglice, pod znacima navoda, sada su stanovnici tog hotela. Jedino je nekako jadni Balkan ostao u predvorju tog hotela, u podrumu, nikako da se uselimo u normalne sobe hotela, da prođemo legalno i regularno pored recepcije, da uzmemo svoje ključeve i da se osećamo kao stanari.

Da li su u komadu prisutni autobiografski elementi?

• Ja sam godinama između dva sveta, godinama sam u avionu između Makedonije i Engleske i ako sam nešto u životu proučavao, hteo to ili ne hteo, to je ta kontrastivna analiza ova dva sveta. Tu ima toliko stereotipa i toliko klišea koji ovi svetovi imaju jedan o drugom i biti između dva sveta znači živeti u stalnom trvenju. Ja sam po vokaciji prevodilac, studirao sam englesku književnost i meni je bitno da prevodim stvari iz jedne sredine u drugu, iz jednog jezika u drugi i vrlo mi je tužno i teško kad ne uspevam da prevedem bilo šta, kad pokušavam da ovde predstavim naše ljude, pa oni odmahnu rukom ili kad kod kuće pokušavam da objasnim svojim ljudima kako ovde izgledaju stvari pa onda oni odmahnu rukom. Tako da se čovek nekako oseća izlišno i osujećeno.

Koliko na Zapadu razumeju poruke koje šaljete?

• Ja pokušavam iz petnih žila, sa svim umećem koje imam, da ispričam neku priču i onda se često desi da ta priča ostane sasvim nejasna i neinteresantna ljudima kojima ste je namenili. To je ponuda i potražnja, takva je pijaca, i vrlo često se desi da na toj zapadnoj pijaci ne možemo naći prođu za našu robu.

Vaše drame su dosta angažovane, da li uskoro možemo očekivati neki komad koji nema veze sa politikom?

• Ko zna, verovatno sam ja prestar da bih mogao da menjam temu. Međutim baš sam juče dobio mejl od prijatelja koji hoće da me poveže sa jednom engleskom rediteljkom iz Glazgova koja hoće da radi projekat o Nikoli Tesli, što me je vrlo uzbudilo, jer Nikola Tesla, koliko je čovek politička i istorijska priroda toliko je i nešto sasvim van toga. Taj čovek je tema i o elektrici, i o ludilu, i o geniju, a može biti i istorijska i politička tema. Bilo bi zgodno da ne bude samo to.