"Između zidova" na beogradskom Festu

Kanteov film je okrenut stvarnosti i složenim društvenim odnosima koji se odražavaju na srednjoškolski razred u jednom od delova Pariza sa raznolikim etničkim sastavom.

- Svaki put kada pravim film želim da dam novosti iz sveta, određenu sliku našeg društva, bilo da je reč o poslovnom svetu ili intimnim odnosima. U ovom filmu sam želeo da prikažem razred, nadajući se da će to da bude neka vrsta mikrokosmosa našeg društva, u kome nalazimo probleme sa kojima se ono suočava – kako pomažemo mladima da odrastu, i onima koji potiču iz imigracije da se integrišu u našu zajednicu. To je bio i način da odgovorim na određenu stigmatizaciju ovih generacija, kojima često sudimo i gledamo na njih kao na idiote koji nemaju želju ni za čim drugim osim da kucaju po kompjuteru. Želeo sam da ih posmatram sa više pažnje, da shvatim šta ih zaokuplja, da opišem njihov mali svet, uz pretpostavku da se tu rađa naš svet sutrašnjice.

Iako unutar razreda na videlo izlaze diskriminacija, rasizam i seksizam, film ne donosi sud, Kante kaže.

- Ne volim filmove koji mi govore šta treba da mislim, već one koji mi ostavljaju slobodu interpretacije. Film je svuda, a naročito u Francuskoj, pokrenuo mnogo debata, a to je ono čemu se nadam kada počinjem da radim na nekom filmu.

Neki profesori su kritikovali film zbog načina na koji prikazuje školu, a naročito pedagoški pristup profesora.

- U Francuskoj postoji stari sukob između tradicionalista i modernista, onih koji misle da škola treba da se ograniči na učenje osnova, i onih koji misle da škola treba da pomogne u odrastanju.

Profesor u filmu insistira na jednakosti sa učenicima.

- To je njegova strategija i mislim da tu nema demagogije. On nema želju da bude njihov drug, već da pokrene dijalog. To je neko ko je ubeđen da u prvoj etapi prenošenja znanja treba da privuče učenike, da postigne da žele da ga slušaju i da razmenjuju ideje sa njim. Potom mogu da razgovaraju o bilo čemu. U scenariju smo insistirali na trenucima diskusije, tenzije, u kojima se razred pretvara u neku vrstu škole demokratije.

Film je dobro primljen i van Francuske, što pokazuje da su teme kojima se bavi univerzalne.

Razred koji smo prikazali je multietnički, pa se postavlja pitanje šta znači pripadati jednoj zajednici, šta delimo kada dolazimo iz iste kulture, kako društvo treba da reaguje na doseljenike. To su, takođe, pitanja koja se sve više postavljaju širom sveta, jer ima sve više onih koji pokušavaju da negde drugde pronađu način da lakše žive.

Kanteovi filmovi bave se različitim odnosima moći.

- Kada počinjem da razmišljam o novom filmu jedno od pitanja koje me najviše zaokupljaju je odnos snaga u našem društvu i okrutnost koja može da postoji u ovim odnosima. Svi moji filmovi postavljaju to pitanje, bilo da je reč o porodičnim odnosima ili poslovnom svetu, u kome su ljudski odnosi najzategnutiji i stepen nasilja može da bude bez premca.

Kante je u poslednjem filmu primenio metod koji je sam razvio.

- Film je snimljen u potpunosti sa naturščicima, u njemu glume pravi srednjoškolci i pravi profesori. Zasnovan je na scenariju na kome sam počeo da radim pre filma “Ka jugu” i, u velikoj meri, na knjizi Fransoa Begodoa, koji je tokom deset godina bio profesor francuskog jezika i koji igra profesora u filmu. Baza je, dakle, bila gotovo dokumentarna. Potom smo organizovali atelje koji je bio otvoren svim volonterima. To mi je omogućilo da ih dobro upoznam i zajedno sa njima gradim likove, koji u nekim slučajevima liče na njih, a u drugim ni najmanje, da ih slušam i unosim njihovo školsko iskustvo u scenario na kom sam radio.

Tokom snimanja se pokazalo da je škola dobra priprema za glumu.

Škola je neka vrsta pozorišne scene, na kojoj se formiraju likovi. U njoj gradimo predstavu o sebi, kao o opasnom ili dobrom dečaku, ili šaljivdžiji. Đaci su u stanju da vrlo lako odglume u stvarnom životu, a to im nije bilo teško ni pred kamerom.