Izrael i Liban
2. avgust 2006.
Pri tom je ubijeno najmanje 11 osoba. Hezbolah je takodje pojačao svoje napade i kako navodi ispalio skoro 200 raketa na Izrael, poginuo je jedan civil.Sav užas koji je preživo narod Libana i sva razaranja nisu proizveli poraz Hezbolaha. Pri tom se rat nastavlja. Može li Izraelska vlada na ovja način ostvariti svoje ciljeve? I šta je do sada postigla?
Nasilje ne pomaže, tamo treba primeniti još više nasilja. To je moto rata koji Izrael vodi u Libanu, a to je i moto izraelske politike prema Palestcima. Rezultati takve politike su poznati. Infrastruktura u čitavoj takozvanoj Autonomnoj oblasti je uništena. Palestinci su dovedeni u stanje naroda ubogog siromaštva, i ozlojedjenih primalaca milostinje. Bez i najmanje nade u poboljšanje svog položaja. Nasuprot onom čemu su se nadalo političko i vojno vodjstvo u Jerusalimu, politika nasilja Palestince nije bacila na kolena. Šansa da oni budu spremni na prihvatanje diktature mira, ravna je nuli. A sada i Liban. Severni sused Izraela kojem su bile potrebne godine da se izgradi posle razaranja u gradjanskom ratu, i prošle godine hrabro oslobodi tudjinske, Sirijske vlasti, bombardovanjem je vraćen 20 godina unazad. Kako je to izraelski generalštab tačno formulisao. To znači u stanje osamnaestogodišnje okupacije susedne zemlje koja je Izrael koštala 1000 poginulih vojnika. Civilna vlada koju vodi beskrupolozni šef generalštaba Izrael je uvela u jedan prenagljeni slabo pripremljeni i razarajući rat. Razoran ne samo po Liban već i za budućnost izraelsko-arapskih odnosa. Razarajući i što se tiče izgleda na mir. Kao i za jevrejsku državu okruženu arapskim svetom.
Ehud Olmert pragmatičar na poslednjim izraelskim izborima, u inostranstvu označenog kao donosioca mira i Amir Perec koji sam sebe još uvek predstavlja kao čoveka mira u besramnoj samozaljubljenosti. Ova dvojica političara nisu u roku od nekoliko dana razorili samo sve što je obnovljeno u Libanu posle gradjanskog rata. Oni su uništili izraelski turizam, isto tako stanovništvo Severnog Izraela opteretili teškim bremenom na početku jednog mirnog i toplog leta.
Hezbolah je imao šest godina da se naoruža, govore Izraelci sa osudom. To je istina. Šest dugih godina je Hezbolah pred očima izraelske tajne službe sakupljao neiscrpan arsenal oružja, izgradio sisteme tunela uz granicu i obučio visoko motivisane trupe gerilaca.Ali i Izrael je imao šest godina vremena da se pripremi za borbu protiv Hezbolaha. Da pripremi zaštitu civilnog stanovništva i da rezerviste osposobi za borbu. Umesto toga sukob je rezerviste i stanovništvo zatekao potpuno nepripremljene.
Zemljoradnici i hotelijeri stoje na ruševinama svega što su izgradili. Gradovi na severu Izraela su avetinjski prazni, a strane turističke organizacije mogu svoje kataloge da prerade u hartiju.
«Naši susedi treba da vide da gazda poludeo» reako je Olmert na početku rata i time otkrio kako Izrael sam sebe vidi, kao gazdu na Bliskom istoku. Kao nekog ko odlučuje šta će se dogadjati i kako susedni narodi treba da žive.Ali ove mačo izjave nisu recept za preživaljavanje Jevrejske države u arapskom svetu koji postaje sve neprijateljskiji. Svejedno je koliko će još dugo Nemačka solidarnost sprečavati osudu Izraela od strane EU. Svejedno je koliko dugo će još evropske poreske platiše morati da ulažu u večni krug razaranja i obnove; Izrael neće u dogledno vreme postati članica EU, a njegovi susedi neće postati Finci, kao se jednom ponadao savetnik bivšeg premijera Arijela Šarona. Izrael mora da živi sa svojim arapskim susedima. Rat nije recept za to.
Betina Marks