Izrael treba i da sasluša prijatelja

Zidojče cajtung piše:

„Nibel ni u kom slučaju nije prvi strani političar kome Izrael zabranjuje putovanje u područje koje više i nije pod njegovom okupacijom. Izuzeci su vrlo retki kao u slučajevima poverenice EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton ili generalnog sekretara UN Ban Ki Muna. Sa stanovišta Izraela to se nije isplatilo, jer su oboje na osnovu onog što su videli zahtevali kraj katastrofalne politike blokade.

Čini se da vlada u Jerusalimu veruje da joj je od veće koristi ako se ništa ne sazna o posledicama blokade milion i po ljudi. Ovu ciničnu računicu niko ne bi smeo da prihvati i svakako da postoje načini da se blokada, kada je o posetama reč, izbegne - tu mogućnost imao je i Nibel. On je u Izraelu jasno pokazao bes, ali to nije dovoljno. Mogao je više da učini, nego samo da psuje – mogao je da pokuša da u Pojas Gaze stigne drugim putem. Naime, Egipat je otvorio granični prelaz Rafa“, piše list „Ziddojoče cajtung“.

Istim povodom list Štutgarter cajtung piše:

„Nibelova akicja mogla bi se oceniti kao naivna ili kao neka vrsta smišljene provokacije, jer Izrael ne dopušta posete Pojasu Gaze. Međutim, ona bi trebalo da bude podsticaj izraelskoj vladi da razmisli o tome da i Berlin, koji vodi veoma opreznu politiku prema Izraelu, Jerusalimu zamera „političke greške“. Izrael mora da shvati da mu niko ne osporava pravo da se brani od neprijatelja, ali bi zauzvrat morao da nauči da u presudnim trenucima sasluša i savete prijatelja“, piše list „Štutgarter cajtung“.

Turska više nije „predstraža Zapada“

U opširnom komentaru list Frankfurter algemajne cajtung razmatra politiku Turske i, pored ostalog, piše:

„Na spoljnopolitičkom planu Erdogan i njegova vlada deluju samosvesno i naglašavaju samostalnost. Turska više ne vidi sebe kao predstražu Zapada, niti kao „most“ prema Istoku i Srednjoj Aziji. Ankara vidi sebe kao središte i pokretačku snagu u geopolitički značajnom delu sveta. Ahmet Davotoglu, koji je pre nego što je imenovan za ministra spoljnih poslova već bio jedan od uticajnih premijerovih savetnika, pripremio je teorijsku koncepciju te politike pod naslovom ’strateška dubina’. Uloga Turske kao regionalne velesile zasniva se na njenoj privrednoj snazi (šesnaesta u svetu) i, pre svega, na verskim i kulturnim sličnostima sa susedima koje su nastale još u vreme Osmanskog carstva.

Time bi se mogli objasniti napori da se poboljšaju odnosi sa Sirijom i Jermenijom ili da se pruže posredničke usluge zemljama kao što su Izrael ili Iran. Za sada, ta politika nije donela trajnije uspehe, a za partnere u Evropi i SAD Turska time nije postala partner bez koga se ne može – kao što su se nadali u Ankari – nego pre problem.

Mnogi okrivljuju EU zbog toga što je Turska pod islamsko-konzervativnom vladom počela da okreće leđa Americi i Evropi. Američki ministar odbrane Robert Gejts nedavno je kritikovao neke članice EU što osporavaju Turskoj njene ’organske veze’ sa Zapadom, jer se protive njenom prijemu u Uniju. Međutim, turska vlada sama je odgovorna zbog toga što pregovori o prijemu od 2005 zapinju, a delimično su zbog Kipra i blokirani.

Reformski žar iz proteklih godina odavno se ugasio. Najnovija inicijativa za reformu turskog ustava ima za cilj pre svega da vladajućoj stranci, pored položaja predsednika zemlje, obezbedi i mesto predsednika Ustavnog suda koje još drže kemalisti. Sa reformama kojima bi se ojačala demokratija to nema mnogo veze. Zbog toga svi oni koji su smatrali da pregovori o prijemu u EU neće promeniti politički sistem zemlje i mentalitet njenih građana u toj meri da bi Turska postala zrela za članstvo u EU sada smatraju da su u pravu“, piše list „Frankfurter algemajne cajtung“.

Pripremio: Nenad Briski

Odgovorni urednik: Ivan Đerković