jazz

"Jazzwise Magazine" proglasio je Acmanov poslednji album "Refuge" najboljim u njegovoj biografiji, a "Sunday Times" je pohvalio Acmana kao jednog od najprefinjenijih muzičara na Britanskoj džez-sceni.

Refuge tematizuje Bliski istok

Kao što ime albuma Refuge i sugeriše, to delo je odraz muzike i politike Bliskog Istoka, čiji je Acman među umetnicima možda i najveći kritičar:„Džez je u 70-im i 80-im doživeo metamorfozu, te je od revolucionarne muzike postao predmet akademskog istraživanja. Skoro svaki univerzitet u Velikoj Britaniji danas ima katedru za džez. To je neviđeno ludilo! Džez-repertoar uvek je interesantan i puni auditorijum, ali ako džezu isuviše intelektualno priđete, onda ga nećete osetiti. Moja muzika je veoma jednostavna. Ok, neki pitaju: „kako je moguće da je takt od sedam osmina jednostavan?“ Ali, mi džezeri razumemo krive taktove, mi pokrećemo naša tela i plešemo dok sviramo. Muzika bi trebalo da bude jednostavna jer tako će probuditi želju u vama da tragate za njom.“

Acmanova muzika ipak nije jednostavna. On je, možda kao i niko do sada, izučio Bebop 60-ih, arapsku i jevrejsku muziku. Pritom je još i rafinirani intelektualac, koji je već izdao dve knjige i bezbroj publikacija. Acman najviše, ipak, objavljuje svoja razmišljanja preko interneta, jer, kako kaže, tu nema cenzure. Od '94.-te živi u Londonu, najpre iz političkih razloga, jer oštro osuđuje bliskoistočnu politiku Izraela.

„Pošto sam politički aktivan umetnik, sreo sam najgore ljude na svetu: političare. Sve ih prezirem. I palestinske i izraelske. Političarima je stalo samo do njihove karijere i govore samo ono što je u njihovom interesu. Ja ne mogu više da radim za Palestinu pod ovim evropskim pokretom solidariteta, niti ću govoriti u ime jevreja. Radiću ono što najbolje umem: pisaću i stvaraću muziku. To je moje utočište.“

Muzika kao utočište. To i jeste poruka albuma "Refuge". Ali iz tog utočišta nema povratka. Gilad Acman kritikuje politiku Izraela koji već 40 okupira palestinske teritorije. On optužuje Izrael za etničku deobu i nametnutu religioznu poslušnost, i tvrdi da Izrael neće moći još dugo da održi takvu poziciju na Bliskom istoku.

Oštar jezik

„Naravno da je normalno to da Jevreji žive u Palestini. Ali trebalo bi da žive zajedno sa Palestincima, u državi Palestini, od Jordana do Sredozemnog mora. Ta država će iz demografskih razloga biti osnovana, pre ili kasnije. Ako bismo morali da donesemo zaključke na osnovu iskustva iz poslednjeg stoleća, onda je to da se ni jedna država ne temelji na rasizmu. Suprotno od onoga što se događa u Izraelu.“

Besna izjava. Niko do sada nije oštrije javno osudio postupke Izraela na Bliskom Istoku, kao ovaj najpoznatiji izraelski džez muzičar. Gilad Acman ne želi da pomisli da bi mu moglo biti zabranjeno pravo na izražavanje, jer smatra da je upravo takva sloboda zaštitni znak Zapada. Ipak, svestan je da je izjašnjavanje na temu izraelska politika nepoželjno, jer svaka takva kritika može biti zabeležena kao antisemitska.

Zato Acman uživa u duhovnom stvaralaštvu, a to je za njega povezivanje muzike i morala. Suštinu morala je razumeo kada je, kako kaže, sa jedanaest godina uzeo saksofon u ruke i kada je, nasuprot uverenjima njegove cionističke porodice, razumeo da osim jevrejskih postoje i druge vrednosti.

A koji muzičar je uzor Giladu Acmanu? On kaže da je to, takođe izraelac i istomišljenik, pijanista i dirigent Daniel Barenboim, koji je postao počasni građanin nepostojeće Palestine. Kada bi mogao, kaže Acman, svirao bi dobrovoljno narednih trideset godina u Barenboimovom ansamblu.