Izrečene presude optuženima za ubistvo Zorana Djindjića

Tačno 3 godine i 5 meseci bilo je potrebno da Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović i zvanično postanu ubice premijera Zorana Djindjića. Više od 150 javnih pretresa, više od 100 saslušanih svedoka, ubistvo svedoka saradnika, ostavka predsednika sudskog veća, napad na sestru premijera Djindjica, samo su neke od propratnih aktivnosti procesa kojeg s pravom nazivaju najkomplikovanijim u istoriji srpskog pravosudja. Epilog: maksimalne kazne od 40 godina zatvora za prvooptužene Milorada Ulemeka i Zvezdana Jovanovica.

Da li je time Pravda konačno zadovoljena? Jesu li Ulemek i Jovanovic i nalogodavci ili samo puki izvršitelji naredjenja nekih drugih, politički moćnijih ljudi? Pitanja na koja ovaj maratonski proces nije uspeo, a možda nije ni hteo da da odgovore.

Izgleda da je zamenik specijalnog tužioca Jovan Prijic jedini koji zaista veruje u priču da je strah od odlaska u Hag motiv koji je naterao Zvezdana Jovanovića da puca u premijera. Bar je to izneo u svojoj završnoj reči. Očigledno, vrlo neubedljivo jer mu čak ni zastupnici porodice Djindjic nisu poverovali. A zašto, nije teško zaključiti. Dovoljno je samo malo vratiti film unazad i prve nelogičnosti već su tu.

Premijer Zoran Djindjic ubijen je 12. marta 2003., nakon čega je proglaseno vanredno stanje i pokrenuta akcija Sablja. Znatiželjnoj srpskoj javnosti vrlo brzo servirani su i krivci: Jedinica za specijalne operacije i Zemunski klan. Policija hapsi Zvezdana Jovanovica koji u istražnom postupku izgovara "premijera Djindjica ubio sam lično". Vodju zemunskog klana Dušana Spasojevića ubijaju prilikom pokušaja hapšenja. Milorad Ulemek nestaje bez traga.

22 decembra 2003. počinje sudjenje. Nakon čitanja Zvezdanovog opširnog priznanja sve izgleda prilično jasno: Jovanović je ubio premijera, Legija ga je pričama o Hagu naveo na to. Bar se u tom trenutku tako mislilo. A nekako baš u to vreme dolazi i do smene vlasti u Srbiji. Koštunica postaje novi premijer. Nacionalni ponos Srba ponovo se budi. Mnogi počinju da sumnjaju u dotadašnji tok sudjenja. Međusobne optužbe političara pljušte na sve strane. Pravi momenat da Legija posle 14 meseci išeta iz svog stana u Beogradu pravo u ruke policiji koja je, taj isti stan, sve vreme budno nadzirala. I umesto u zatvor, Legija odlazi u zgradu Ministarstva unutrasnjih poslova na razgovor sa ministrom policije. Kako je taj razgovor protekao zna samo mali broj ljudi. Kako bilo, Legija se ipak na kraju našao tamo gde mu je i mesto, u zatvoru. I gde ce očigledno, jos dugo, dugo ostati. Posle ovog teatra zdravorazumski se nametnulo pitanje sta je to Ulemeku u stvari obećano. Jer, teško je zamisliti da se kriminalac njegovog kalibra tek tako preda policiji. Na svu sreću, Legija je očigledno naseo na lažna obećanja. Kao da nije znao da je to vec oprobana taktika srpskih politicara.

A upravo te političare kojima je Legija slepo verovao prozivaju advokati porodice Djindjic da izadju pred sud i kažu šta imaju. Možda bi svedočenja Koštunice i Jočića pomogla da se rasvetli politički motiv i dodje do pravog nalogodavaca ubistva. Ovako i pored jasne presude mnoga pitanja ostaju još uvek otvorena. Previse nejasnoća, da bi jedan tako značajan proces već sada odložili ad akta.