Izvinite da li je slodobno?

Nije baš jednostavno pronaći slobodno mesto pored Sonje. Oni koji započnu razgovor sa sićušnom Bugarkom bivaju opčinjeni njenim pričama. I žele da saznaju još više. Sonja je za svoje 24 godine puno toga preživela.

„Ovde sam došla odmah posle mature. Sasvim sama. I sve sam morala sama da postignem. Moja majka nije bila pored mene. Na sve sam morala s sama da se privikavam“, priča Sonja u Melez vozu. Da bi studirala u Nemačkoj, morala je sa 19 godina da se odvoji od prijatelja i rodbine u Sofiji.

„Na početku sam na svakom koraku nailazila na poteškoće, od jezičke barijere do toga da nisam poznavala nikoga, morala sam da upoznajem nove ljude, stvaram nove kontakte, a za to je bilo potrebno vreme. Veoma je iscrpljujuće biti negde sam. Prve godine uopšte nisam napuštala Nemačku. To je za mene bio veoma dug period.“

O teškim trenucima u svom životu, Sonja putnicima u vozu priča sa smeškom na usnama. Priča o svom prvom poslu kojim se izdržavala jer nije primala nikakvu pomoć od porodice. I pored mučnog posla uvek je bila dobar student. Upravo zbog te činjenice, posle godinu dana ponuđen joj je posao na Univerzitetu. Danas se Sonja u Nemačkoj oseća veoma dobro.

„Sviđa mi se red u Nemačkoj“

Isti je slučaj i sa sportskim trenerom Morisom Liom iz SAD, nekadašnjim igračem reprezentacije u ragbiju, koji se u svoj karijeri 30 puta selio po američkim i nemačkim gradovima. Pola godine je proveo i u jednom katoličkom samostanu kod Paderbona. Danas živi u Rurskoj oblasti i veoma poštuje red koji vlada u Nemačkoj:

„Meni u Nemačkoj veoma pomaže ovdašnje društveno uređenje. Uvek možete da se povučete, uživate u tome i ponovo se vratite u životnu kolotečinu. Upravo tu organizovanu svakodnevicu smatram veoma korisnom. U Americi nisam imao taj osećaj. Tamo sam bio slobodan kao ptica – koja je ponekad udarala o zid.“

U Nemačkoj se slodobno oseća i Francisko Šelert koji je pre tri godine došao u Esen sa Tenerifa. „Ovde je sve nekako jednostavnije. Možda ne tako opušteno, ali jednostavnije.“

Šta nas to zbližava?

Opuštenosti ne nedostaje ni putnicima u vozu Melez. U udobnom salonu sa orijentalnim tepisima brzo ulaze u razgovor sa migrantima. Novinarka iz Turske Ašli Zevindim, direktorka festivala „Melez“, kaže da se radi o simboličnom putovanju sa kojim organizatori žele da pokažu u kakvom društvu se živi u Nemačkoj.

„Po mom mišljenju, reč je o društvu u kome etničko poreklo na kulturnom planu nije prenaglašeno. Ta činjenica ima veliko značenje za sve nas, za naš identitet. Ali mislim da je isto toliko važno ono što nas zbližava, a to mogu biti samo neke vrednosti. Reč je o vrednostima koje su određene ustavom: toleranciji, demokratiji, brizi o nemoćnim osobama, o deci… To su stvari koje zbližavaju sve ljude“, kaže Ašči Zevindim.

Putovanje Melez vozom traje tri sata, a vreme veoma brzo prolazi. Mnogi putnici i nakon završetka putovanja žele da nastave razgovor sa migrantima iz voza.

Autori: Aleksandra Šerle / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković